Sunday, 19 November 2017

Neplanirano dugo presedanje u Minhenu...

Nikako ne mogu da se odlučim: da li verujem da svojim stavom kreiramo i prizivamo sve što nam se događa ili se to događajuće ponaša kao neki nadmoćni organizam čiji su delovi u međusobnom dosluhu i dogovaraju se kada će da nam se dese (i da, u glavi mi je totalno čudovište iz Stranger things).
Trenutno toliko snažno patim da i samu sebe iznenađujem.
Iznenađujem se i snagom kojom prelazim preko te patnje da čak i sebe na trenutke zavaram i pomislim: ala je tebi sestro strava!
Pa da li bi mi zaista i bilo strava ako se u to dovoljno ubeđujem?
Pokušala sam. Uzela sam neko veče neku napuštenu Žanu Poliakov.
(Sama činjenica da sam za njom posegla već znači da sam u sranju. Činjenica da je nepročitana govori o tome da sam iz nekog prethod sranja izašla pre nego što sam je dovršila. Prosto nije više bila potrebna.)
Energy flows where the attention goes. Pokušala sam da moja pažnja ne bude usmerena na to koliko patim.
Pokušala sam. Čak sam počela da furam turban, na modnom okupljanju unikatne prirode kupila kimono…ma samo još da sam imala organsku kafu i neki ommm u rukavu.
Ali avaj! Sledećeg dana pas mi je do najsitnijih delića iskidao Žaninu knjigu.
Moj pas koji nije pre dirao knjige, uvek ostavljane na stočiću u dnevnoj sobi.
Nismo sestro još toliko pale. Have some dignity please! Poruka jasna. Loud and clear.

Dakle, ako se samo pravim da je sve ok biće mi zapravo gala?
Mojito za šankom, Dreezy sa slušalica, odličan ruž i hrabar outfit.
I par poziva nekih persona sa prethodnih stranica mog horor psiho trilera.
I eto odatle, napada me pitanje: da li smo u izvesnim godinama neminovno potrošili sve karmičke mogućnosti novih susreta pa smo, poput sirote postmoderne, osuđeni na recikliranje?
Mislim, ja zaista pokušavam da budem environment osvešćena pa mi kosmos možda zaista govori da je bahato trošiti nove frajere kad toliki eno ih u kanti, do pola potrošeni, neki još u celofanu.
Besramno rasipanje resursa. Jer, šta god mi pričali, muškarci su ipak najugroženiji resurs u poslednjih par decenija. Nemam brojke da to dokažem. Nemam formalno istraživanje i referisanje na pouzdane izvore. Ankete, intervjue i bočice sa dokaznim tečnostima (mada…). Imam samo svoj lični život i pregršt situacija iz njega koje skromno nudim na oltaru ove monološke rasprave.

No, vratimo se: zašto se mojih poslednjih 6 meseci vrti oko reciklaže? Da li sam u nekoj astrološkoj konjukciji sa svojom prošlošću ili je to puka slučajnost? Ako ne verujete ni u slučajnosti ni u horoskop ostaje jedino poruka okoline: recikliraj – nemaš izgovor!

I nemam nikakav zaključak za kraj teksta. I dalje egzistiram sa dilemom sa početka. I dalje sasvim zbunjena šta će biti moj sledeći kosmički korak, prema čemu će mi se otvoriti Venera (hopefully prema nekom Jupiteru sa dobrim povećim žezlom), zašto sam danas odlučila da ipak skoknem do Izraela, ali do Novog Beograda pak nikako, da li će moj pas nastaviti da gricka knjige sada kad mu se osladilo i koliko će me držati turban faza.
Izvesno je, međutim, da ću narednog meseca u ruci imati najvažniju ručicu, kao moju, samo manju, da ću nas posuti nekim najskupljim šljokicama i da ću se samo kratko javiti sa belgijskih božićnih marketa.
Priča se zaista nikako ne završava. Naprotiv tek počinje. A meni je ozbiljno gala!  




Monday, 6 November 2017

Kratki razgovori; iteracija 5.921; dan 4.


Devica: Dobro, je l’ prvi s kojim je kraj?
Ribe: Ne skidaj ćebe. Hladno je.
Devica: Šta praviš dramu, je l’ prvi pitam te?
Ribe: Pa nije…
Devica: A je l’ poslednji?
Ribe: …znajući nas…nije.
Devica: Ok, ne smaraj onda, gomiletina sudova čeka u kuhinji, Srnine čarape nisu zakrpljene, o prašini na štekerima da ne govorim.
Ribe: A što ne možemo samo da leeeeežimoooo? Ne skidaj ćebe!
Devica: Čoveče kakvi su to nokti!
Ribe: Ja eto ne vidim ništa loše u ležanju i gledanju u apsolutno ništa i maštanju o tome da se sve ovo nije nikad ni desilo.
Device: Pa i nije se desilo. Sve su to tvoja uobražavanja. Sad se zaljubiš, sad patiš, sad nešto kao radikalno odlučuješ…a od radikalnog nemaš ni R – to ti je od Riba samo…nemam ja vremena za to.
Ribe: Ali njegov miris….
Devica: Ja ovde osetim samo smrad – pas se upiškio, odo da obrišem.
Ribe: Kako je to divan jedan pas.
Devica: Da, ti se s njim maziš a ja brišem.
Ribe: Nije istina, ja je izvodim i u šetnju.
Devica: Ne, ja je izvodim, ti se nacrtaš kad je ona već puštena i kad se zaigra pa možeš da mirno sedneš na klupu i gledaš u daljinu znajući da ja motrim da se sa nekim ne zakači.
Ribe: Jao što je meni teško…evo sve me nešto guši…mislim da ću opet dobiti napad panike. Jao, ne mogu. Ne mogu sad ja dalje bez njega.
Devica: Da li treba da počnem da ti nabrajam koliko puta si sve to isto u životu rekla?
Ribe: Ne treba. Iako sam sigurna da znaš tačne datume.
Devica: Obuvaj se, krećemo po Srnu na trening.
Ribe: A da zovemo Maru večeras i malo pijemo vino i..
Devica: Mara je bila sinoć, ima ona svoj život, ostavi je na miru. Uostalom javila je da je sajam nameštaja, treba da idemo da tražimo stolice.
Ribe: Idi ti, ja ću još malo da ostanem i odlučno ne mislim o njegovom osmehu. Baš sam se sad setila da moram da vežbam da ne znam kako izgleda.  




Tuesday, 24 October 2017

Što ne traži da se kaže

Kakvog ti je ukusa dah…ne bih umela da ti kažem.
Ma bih zapravo. Ne mogu lagati jer suštinski verujem da se sve u rečima da oživeti. Samo ako se ume.
A ja umem. Naravno J
Ali neke stvari ne moraju da se kažu.

O ukusima razgovora takođe se ne priča. Mudrima je jasno da ih je dovoljno samo na jeziku polako otapati.
Jer neke stvari nikako ne smeju da se kažu.

Koža mi je posebne boje pod tvojim prstima. To ti svakako ne želim opisivati.
U igri samo dovoljno neobični šareno uživaju.
Pravila se naglas nikad ne čitaju.

Ponekad pomislim da sam srela svoju senku. Sigurna sam da znaš kako joj se tiho obradujem.
Tu je glasno zabranjeno.
Tišina je tu gušća čak i od tvog pogleda. A moj zna i da ubije. Rekli su.

Znaš li da uveče sama plešem kada me niko ne vidi? Da li to zaista treba da ti kažem?
Da sam u stanju ćutati kad se to najmanje traži, ali potpuno nesposobna ne pričati kada tako mora.
Ipak, za neke stvari sam se sa životom dogovorila da se ne moraju izreći.
Jer neke stvari izričito traže da se ne kažu.

Jedan od najneobičnijih pristanaka je onaj prećutni.
Najbolnije uvrede su one koje se izostave.

Zapamti: ne dozvoli da primetiš emocije tek kada one izostanu. 

Friday, 6 October 2017

Ovih dana

Ovih dana aktivno popunjavam listu s naslovom „Oni me zaista vole“.
I srce mi igra i sve mi nešto toplo jer kao da ne verujem. A vole me. Sjajni ljudi.
Ovih dana u stanu držim uključene peći, obredno prizivajući zimu. I miris bundeve na vatri.

A on..on je tako neki fantastični čudak. Govori mi – zaboga ko to još radi? – nekad sasvim neke reči svakodnevne. A ja u svakoj nazirem baš ono što je ispod. I osmehujem se. Jer znam. Svakodnevnost je samo naša maska. Ispod nje smo dvoje najneobičnijih ljudi u kosmosu. I on to zna.
Zato ne marim. Samo pogledam kroz prozor kola u osvetljeni grad i pustim ga da priča šta hoće. Vozi kuda hoće. Jer zapravo svejedno mi. S njim? Svuda.

Ovih dana biram topli kaput za psića koji ne obožava kišu i čekam pogodan trenutak za sakupljanje sveže kišnice za kaktus. Bavim se tako tim bitnim stvarima i puštam da me nebitne zaborave. Jer jesen je za vraćanje života u svoje ruke. Spajanje niti intimnih prijateljstava.  
Odgovorno se bavim veselim odlaganjima i žustrim završavanjima. Selektivno. Po zasluzi.

Ovih dana ima tu i neka vrlo naročita muzika. Pufnasta, metalik, skandi vradžbina. Sjajno ide uz miris čaja koji i dalje ne pijem. Uz svaki čarobni napitak što se vrelo puši u kotlu nasred veštičjeg gnezda. Jer oktobar je sav opako narandžast.
I srećna sam. Jao što sam srećna! Pomalo zamišljena…sasvim zaljubljena…kao bundeva posuta šećerom u prahu.

Ovih dana često žmurim i osećam njegov miris kad nije pored mene. Postoji neki poseban miris kože njegove nadlaktice. Tu se najčešće i nastanim. Ali kiriju bezobrazno ne plaćam. Jer nas dvoje znamo kako se u nestašluku najlepše uživa.
Dvoje najneobičnijih ljudi na svetu…

Nesnosan je, međutim, galop pristizanja godina. Neizdrživ stisak propuštenih trenutaka. Odlučujem da ove jeseni živim mnogo baršunastije. Da dane dotičem polako i pažljivo kao da su od meke gnjecave sadržine oktobarske pečene bundeve. Kao da moji prsti u tom podvigu moraju biti naročito glatki, pažljivo tankim slojem brašna posuti, da tu srž izjedna uhvate, nijedan deo ne odlome…ne ispuste.  

Ovih dana naročito provodim vreme razmišljajući koliko volim svoju mamu.




Wednesday, 16 August 2017

Prolećeva očekivanja

Ne volim leto.
Prezirem vrućine, jarko sunce u zenicama i gnjili smrad kontejnerskih lubenica.

Vrlo je teško, međutim, ljudima objasniti da ne voliš proleće.
Ono je tako nešto između što svi vole zbog nekog sumanutog procvata i histeričnog buđenja.
Na proleće treba biti veseo. Boraviti u prirodi.

Vrlo mi je teško kad me ljudi pitaju zašto ne volim proleće.

Kao neizlečivom egzibicionisti najčešće mi je sasvim lako da pričam o sebi.
Puno je ljudi koji ne znaju da čitaju pa im ja svoju intimu glasno prepričavam.
Za sve ostale, ona je sasvim bestidno opisana u svim mojim redovima.

Uglavnom mi nije nikakav problem da odgovaram na najraznije vrste pitanja. 
Pitajte slobodno s kim sam najviše volela da se ljubim.
Na koga sam trenutno ljuta.
Pitajte me gde sam sinoć spavala.
Da li plešem sama po stanu i šta sam nekom njemu nekad pre kroz uzdahe sve priznala.
Ali ne mogu da vam odgovorim zašto ne volim proleće.
Neću.

Po starom pravilu najlepši deo uživanja je još u njegovom iščekivanju.
Pred vratima zgrade najviše volim braonkasti dodir svog psa.
I tako, čim avgust pređe u svoju drugu polovinu ja krenem da se tajno noću sastajem sa septembrom.
Mogla bi se tu izvući i paralela o traženju novog ljubavnika u poznoj fazi dotrajale veze, ali to je neka druga priča.

Pisala sam već o tome kako bih volela da vodim ljubav s vetrom.
Večeras bih to opet iskusila rado.
Senzualnost i vetar su inače opsesivno ponavljajući motivi mog najintimnijeg narativa.


Ah, na proleće su svi nekako iritantno veseli!
Od jeseni pak niko ništa naročito ne zahteva.
Život se tada vraća u svoj rasterećeni ritam, očišćen od svih (izneverenih) prolećevih očekivanja.
Jedino što u proleće cveta je anksioznost.
Jedino što se budi su neumoljiva očekivanja koja treba ispuniti.

Nemojte me pitati zašto ne volim proleće.
Nemojte samo od mene ništa očekivati.
Na gušenje sam sasvim netolerantna.

Na svom jastuku najviše volim jednostavnu prisutnost vetra.
Bliži se septembar i tad sam najputenija.
Mesec u kojem sam rođena čekam bestidno prepuštena, sa još neispuštenim uzdahom na poluotvorenim usnama.

Ne mogu sad da vam objašnjavam zašto ne volim proleće. Pitajte me to neki drugi put. 
Trenutno sam zauzeta razgonetanjem određenih pogleda.
Bavljenjem neizgovorenim pitanjima na koje sam odgovor nazrela u određenim očima.

Kada ćeš voditi ljubav sa mnom? – odlučila sam da ga pitam.
Nisam još odlučila kada ću to učiniti.
Samo sam sigurna da ću to učiniti tako da on to istog trena poželi.

Pozni je avgust i lubenice se sve manje osećaju.
Daleko iza ostala su ukleta prolećeva pasivno agresivna očekivanja.
Predoseća se nastupanje vladavine rasterećenosti.
I dolazak jeseni koja, nesebično povratno, od mene ništa ne zahteva. 

Kada ćeš voditi ljubav sa mnom? - jednom ću upitati.
U glasu će mi se tad nazreti nada da će proleće sledeće godine zaboraviti da se pojavi i opkoli me svojim čeličnim, u razdraganost preobučenim, prevelikim očekivanjima.
Koja sam, još davno, čvrsto odlučila da ne mogu ispuniti.