Monday, 7 May 2018

Pećina


Tišina je i tako sad baš i treba. Tišina je, recimo, gotovo pećinska.
Najgore od svega je biti okružen lošim književnostima!

Pričali smo jednom ja i dva ljubavnika. Ne moja, međusobna.
Da li sam pećinska žena?
Ima u tome nečeg. Svima nam primamljivog.
On napolju cepa drva a ja, bosonoga, kuvam topao puding. To mi je reciklirana misao.
On napolju tera zlikovce, dok ja negujem vatru u kaminu. Opet autocitat.

Gle, oba puta, on je napolju. Slika primamljiva. Nisam je nikad uramila.
Tražila sam od zaštitnika da me uči da bijem.
Gonila sam hranitelja da me uči lovu.
U svet sam po svoju lovinu sama izašla. Jednako bosonoga. Žuljevitih stopala.
Ma videli ste svi moja iskrivljena stopala!
Žuljevi su, doduše, na njima od štikli.
Tabani od modnog iskaza ubogaljeni.

Avaj, puno je onih što pišu za mase. Jasno. Pitko.
Njihovi su totemi tek nešto iznad zemlje. Često brkati. Al’ brada im nikako ne raste.
Oni su samo pritvorno pisci. U siromaštvo lažno obuveni. Jer tako misle da im reči zvuče umnije.
Rastala sam se ja davno od tih loših književnosti. U gustu se bradu kunem, jer lamber je jezivo in.

Sedela sam tako nedavno sa dva ljubavnika. Ne moja, međusobna. I ne u pećini, na njihovoj terasi.
Jeste, tu smo još jednom zaključili da sam ja zapravo eklektični gej muškarac.
Pa smo tako nas trojica se negovanim bradama raspredali.
Jesam li ja dakle pećinska deva?
Kakvog bi ukusa bio puding koji bih ja skuvala?
Nemam predstavu. Ali znam da bih ga mešala varjačom od najkvalitetnijeg drveta. Šerpa bi bila kobalt plave boje. A šporet iz neke najnovije retro kolekcije.
Stajala bih u satenskim baletskim patikama a oko mene sve bi bilo toplo. I mirisalo bi, eto, na taj mekani puding.

Pisala bih, da sam pisac, samo bogatim rečima. Možda one i ne bi mnogo značile.
Ali što bi zvučale! Zvonile. Krupno.
Teške i opojne kao puding što se gusto i lepljivo razliva sa drvene varjače.

Ma jasno je meni da vi to slabo razumevate. Moj je totem suviše visok.

I ne znam, dragi, da li bih ti ikad išta skuvala.
Ali budi siguran – naša bi pećina bila najlepša!

Thursday, 21 December 2017

Frajeri koji umeju sa alatom

Upozorenje pre čitanja:
Ovaj tekst biće za promenu poražavajuće jednostavan. Bez imalo stilskog promišljanja, samo ću izneti nekoliko bolno prostih istina.
1.       Žene u prevozu i dalje imaju previše plastičnih noktiju, životinja na stopalima i ispeglanih kosa.
2.       Naši ljudi i dalje mediokritetski sanjaju o nekom boljem „inostranstvu“.
3.       Iako sam ponovo počela da ne izgledam kao krpa, ja i dalje patim.
Nije se zapravo mnogo toga u odnosu na ranu jesen promenilo.
I dalje padam na frajere koji umeju sa alatom.
Stil je i dalje moja ultimativna religija.
Uveče i dalje najviše volim zvuk svoje posteljine. Miris cigarete kad se ceo stan umiri.
To su i dalje ritualno moji trenuci kad u tišini pobrajam sutrašnje obaveze, napukla prezrela premišljanja i nedozrele dečake.

Kako se moja lirska bajka rane jeseni, pretvorila u tragediju mlade zime epskih razmera?
Kako je miris cimetaste bundeve naprasno prokisao?

Oduvek sam bila čuvena po brzini.
Celog života živela previše stvari po jedinici vremena.
Kad sam nizala uspehe, to je bilo samo zahvaljujući toj veštini.
Kad sam grešila, to je bilo samo iz brzanja.
Kad sam varala, to je bilo samo zbog nesposobnosti da isti broj dečaka rasporedim sekvencijalno u vremenu.

Onda su odjednom neki kokteli od maline, letnje večeri na reci i par ubranih cvetova zamrznuli ceo snimak.
Počela sam da živim polako i dišem samo zaljubljenost, petnaest godina staru, zatrpanu ispod debelih naslaga nekoliko drugih, u međuvremenu proživljenih, života.

Vernost jednoj priči očekivano me je porazila.
Od verovanja u samo jedan život po jedinici vremena ostalo je mi je tako samo pregršt pitanja:
Kako to da se ta naivna bajka rane jeseni pretvorila u zaglušujuće krvavu tragediju mlade zime?
Da li sam zauvek prestala da budem ona anja koja se neobavezno prepušta i zaleće bez ustezanja?
Da li bi trebalo da se, makar privremeno, pritajim? Povučem sa tog, nadasve poremećenog i prezasićenog, tržišta?
I konačno, kome zapravo smem da priznam da se i dalje ponekad dopisujemo?
Ne javlja se, samo odgovorim kad me neko pita.
Zaboravio me je, dodam još uz to. Jer to je svakako i pored par besmislenih poruka ionako teška istina.
A na nekim dobro skrivenim hartijama i dalje leži hiljade redova njegovog ispisanog imena.

  




Sunday, 19 November 2017

Neplanirano dugo presedanje u Minhenu...

Nikako ne mogu da se odlučim: da li verujem da svojim stavom kreiramo i prizivamo sve što nam se događa ili se to događajuće ponaša kao neki nadmoćni organizam čiji su delovi u međusobnom dosluhu i dogovaraju se kada će da nam se dese (i da, u glavi mi je totalno čudovište iz Stranger things).
Trenutno toliko snažno patim da i samu sebe iznenađujem.
Iznenađujem se i snagom kojom prelazim preko te patnje da čak i sebe na trenutke zavaram i pomislim: ala je tebi sestro strava!
Pa da li bi mi zaista i bilo strava ako se u to dovoljno ubeđujem?
Pokušala sam. Uzela sam neko veče neku napuštenu Žanu Poliakov.
(Sama činjenica da sam za njom posegla već znači da sam u sranju. Činjenica da je nepročitana govori o tome da sam iz nekog prethod sranja izašla pre nego što sam je dovršila. Prosto nije više bila potrebna.)
Energy flows where the attention goes. Pokušala sam da moja pažnja ne bude usmerena na to koliko patim.
Pokušala sam. Čak sam počela da furam turban, na modnom okupljanju unikatne prirode kupila kimono…ma samo još da sam imala organsku kafu i neki ommm u rukavu.
Ali avaj! Sledećeg dana pas mi je do najsitnijih delića iskidao Žaninu knjigu.
Moj pas koji nije pre dirao knjige, uvek ostavljane na stočiću u dnevnoj sobi.
Nismo sestro još toliko pale. Have some dignity please! Poruka jasna. Loud and clear.

Dakle, ako se samo pravim da je sve ok biće mi zapravo gala?
Mojito za šankom, Dreezy sa slušalica, odličan ruž i hrabar outfit.
I par poziva nekih persona sa prethodnih stranica mog horor psiho trilera.
I eto odatle, napada me pitanje: da li smo u izvesnim godinama neminovno potrošili sve karmičke mogućnosti novih susreta pa smo, poput sirote postmoderne, osuđeni na recikliranje?
Mislim, ja zaista pokušavam da budem environment osvešćena pa mi kosmos možda zaista govori da je bahato trošiti nove frajere kad toliki eno ih u kanti, do pola potrošeni, neki još u celofanu.
Besramno rasipanje resursa. Jer, šta god mi pričali, muškarci su ipak najugroženiji resurs u poslednjih par decenija. Nemam brojke da to dokažem. Nemam formalno istraživanje i referisanje na pouzdane izvore. Ankete, intervjue i bočice sa dokaznim tečnostima (mada…). Imam samo svoj lični život i pregršt situacija iz njega koje skromno nudim na oltaru ove monološke rasprave.

No, vratimo se: zašto se mojih poslednjih 6 meseci vrti oko reciklaže? Da li sam u nekoj astrološkoj konjukciji sa svojom prošlošću ili je to puka slučajnost? Ako ne verujete ni u slučajnosti ni u horoskop ostaje jedino poruka okoline: recikliraj – nemaš izgovor!

I nemam nikakav zaključak za kraj teksta. I dalje egzistiram sa dilemom sa početka. I dalje sasvim zbunjena šta će biti moj sledeći kosmički korak, prema čemu će mi se otvoriti Venera (hopefully prema nekom Jupiteru sa dobrim povećim žezlom), zašto sam danas odlučila da ipak skoknem do Izraela, ali do Novog Beograda pak nikako, da li će moj pas nastaviti da gricka knjige sada kad mu se osladilo i koliko će me držati turban faza.
Izvesno je, međutim, da ću narednog meseca u ruci imati najvažniju ručicu, kao moju, samo manju, da ću nas posuti nekim najskupljim šljokicama i da ću se samo kratko javiti sa belgijskih božićnih marketa.
Priča se zaista nikako ne završava. Naprotiv tek počinje. A meni je ozbiljno gala!  




Monday, 6 November 2017

Kratki razgovori; iteracija 5.921; dan 4.


Devica: Dobro, je l’ prvi s kojim je kraj?
Ribe: Ne skidaj ćebe. Hladno je.
Devica: Šta praviš dramu, je l’ prvi pitam te?
Ribe: Pa nije…
Devica: A je l’ poslednji?
Ribe: …znajući nas…nije.
Devica: Ok, ne smaraj onda, gomiletina sudova čeka u kuhinji, Srnine čarape nisu zakrpljene, o prašini na štekerima da ne govorim.
Ribe: A što ne možemo samo da leeeeežimoooo? Ne skidaj ćebe!
Devica: Čoveče kakvi su to nokti!
Ribe: Ja eto ne vidim ništa loše u ležanju i gledanju u apsolutno ništa i maštanju o tome da se sve ovo nije nikad ni desilo.
Device: Pa i nije se desilo. Sve su to tvoja uobražavanja. Sad se zaljubiš, sad patiš, sad nešto kao radikalno odlučuješ…a od radikalnog nemaš ni R – to ti je od Riba samo…nemam ja vremena za to.
Ribe: Ali njegov miris….
Devica: Ja ovde osetim samo smrad – pas se upiškio, odo da obrišem.
Ribe: Kako je to divan jedan pas.
Devica: Da, ti se s njim maziš a ja brišem.
Ribe: Nije istina, ja je izvodim i u šetnju.
Devica: Ne, ja je izvodim, ti se nacrtaš kad je ona već puštena i kad se zaigra pa možeš da mirno sedneš na klupu i gledaš u daljinu znajući da ja motrim da se sa nekim ne zakači.
Ribe: Jao što je meni teško…evo sve me nešto guši…mislim da ću opet dobiti napad panike. Jao, ne mogu. Ne mogu sad ja dalje bez njega.
Devica: Da li treba da počnem da ti nabrajam koliko puta si sve to isto u životu rekla?
Ribe: Ne treba. Iako sam sigurna da znaš tačne datume.
Devica: Obuvaj se, krećemo po Srnu na trening.
Ribe: A da zovemo Maru večeras i malo pijemo vino i..
Devica: Mara je bila sinoć, ima ona svoj život, ostavi je na miru. Uostalom javila je da je sajam nameštaja, treba da idemo da tražimo stolice.
Ribe: Idi ti, ja ću još malo da ostanem i odlučno ne mislim o njegovom osmehu. Baš sam se sad setila da moram da vežbam da ne znam kako izgleda.  




Tuesday, 24 October 2017

Što ne traži da se kaže

Kakvog ti je ukusa dah…ne bih umela da ti kažem.
Ma bih zapravo. Ne mogu lagati jer suštinski verujem da se sve u rečima da oživeti. Samo ako se ume.
A ja umem. Naravno J
Ali neke stvari ne moraju da se kažu.

O ukusima razgovora takođe se ne priča. Mudrima je jasno da ih je dovoljno samo na jeziku polako otapati.
Jer neke stvari nikako ne smeju da se kažu.

Koža mi je posebne boje pod tvojim prstima. To ti svakako ne želim opisivati.
U igri samo dovoljno neobični šareno uživaju.
Pravila se naglas nikad ne čitaju.

Ponekad pomislim da sam srela svoju senku. Sigurna sam da znaš kako joj se tiho obradujem.
Tu je glasno zabranjeno.
Tišina je tu gušća čak i od tvog pogleda. A moj zna i da ubije. Rekli su.

Znaš li da uveče sama plešem kada me niko ne vidi? Da li to zaista treba da ti kažem?
Da sam u stanju ćutati kad se to najmanje traži, ali potpuno nesposobna ne pričati kada tako mora.
Ipak, za neke stvari sam se sa životom dogovorila da se ne moraju izreći.
Jer neke stvari izričito traže da se ne kažu.

Jedan od najneobičnijih pristanaka je onaj prećutni.
Najbolnije uvrede su one koje se izostave.

Zapamti: ne dozvoli da primetiš emocije tek kada one izostanu.