Friday, 6 October 2017

Ovih dana

Ovih dana aktivno popunjavam listu s naslovom „Oni me zaista vole“.
I srce mi igra i sve mi nešto toplo jer kao da ne verujem. A vole me. Sjajni ljudi.
Ovih dana u stanu držim uključene peći, obredno prizivajući zimu. I miris bundeve na vatri.

A on..on je tako neki fantastični čudak. Govori mi – zaboga ko to još radi? – nekad sasvim neke reči svakodnevne. A ja u svakoj nazirem baš ono što je ispod. I osmehujem se. Jer znam. Svakodnevnost je samo naša maska. Ispod nje smo dvoje najneobičnijih ljudi u kosmosu. I on to zna.
Zato ne marim. Samo pogledam kroz prozor kola u osvetljeni grad i pustim ga da priča šta hoće. Vozi kuda hoće. Jer zapravo svejedno mi. S njim? Svuda.

Ovih dana biram topli kaput za psića koji ne obožava kišu i čekam pogodan trenutak za sakupljanje sveže kišnice za kaktus. Bavim se tako tim bitnim stvarima i puštam da me nebitne zaborave. Jer jesen je za vraćanje života u svoje ruke. Spajanje niti intimnih prijateljstava.  
Odgovorno se bavim veselim odlaganjima i žustrim završavanjima. Selektivno. Po zasluzi.

Ovih dana ima tu i neka vrlo naročita muzika. Pufnasta, metalik, skandi vradžbina. Sjajno ide uz miris čaja koji i dalje ne pijem. Uz svaki čarobni napitak što se vrelo puši u kotlu nasred veštičjeg gnezda. Jer oktobar je sav opako narandžast.
I srećna sam. Jao što sam srećna! Pomalo zamišljena…sasvim zaljubljena…kao bundeva posuta šećerom u prahu.

Ovih dana često žmurim i osećam njegov miris kad nije pored mene. Postoji neki poseban miris kože njegove nadlaktice. Tu se najčešće i nastanim. Ali kiriju bezobrazno ne plaćam. Jer nas dvoje znamo kako se u nestašluku najlepše uživa.
Dvoje najneobičnijih ljudi na svetu…

Nesnosan je, međutim, galop pristizanja godina. Neizdrživ stisak propuštenih trenutaka. Odlučujem da ove jeseni živim mnogo baršunastije. Da dane dotičem polako i pažljivo kao da su od meke gnjecave sadržine oktobarske pečene bundeve. Kao da moji prsti u tom podvigu moraju biti naročito glatki, pažljivo tankim slojem brašna posuti, da tu srž izjedna uhvate, nijedan deo ne odlome…ne ispuste.  

Ovih dana naročito provodim vreme razmišljajući koliko volim svoju mamu.




Wednesday, 16 August 2017

Prolećeva očekivanja

Ne volim leto.
Prezirem vrućine, jarko sunce u zenicama i gnjili smrad kontejnerskih lubenica.

Vrlo je teško, međutim, ljudima objasniti da ne voliš proleće.
Ono je tako nešto između što svi vole zbog nekog sumanutog procvata i histeričnog buđenja.
Na proleće treba biti veseo. Boraviti u prirodi.

Vrlo mi je teško kad me ljudi pitaju zašto ne volim proleće.

Kao neizlečivom egzibicionisti najčešće mi je sasvim lako da pričam o sebi.
Puno je ljudi koji ne znaju da čitaju pa im ja svoju intimu glasno prepričavam.
Za sve ostale, ona je sasvim bestidno opisana u svim mojim redovima.

Uglavnom mi nije nikakav problem da odgovaram na najraznije vrste pitanja. 
Pitajte slobodno s kim sam najviše volela da se ljubim.
Na koga sam trenutno ljuta.
Pitajte me gde sam sinoć spavala.
Da li plešem sama po stanu i šta sam nekom njemu nekad pre kroz uzdahe sve priznala.
Ali ne mogu da vam odgovorim zašto ne volim proleće.
Neću.

Po starom pravilu najlepši deo uživanja je još u njegovom iščekivanju.
Pred vratima zgrade najviše volim braonkasti dodir svog psa.
I tako, čim avgust pređe u svoju drugu polovinu ja krenem da se tajno noću sastajem sa septembrom.
Mogla bi se tu izvući i paralela o traženju novog ljubavnika u poznoj fazi dotrajale veze, ali to je neka druga priča.

Pisala sam već o tome kako bih volela da vodim ljubav s vetrom.
Večeras bih to opet iskusila rado.
Senzualnost i vetar su inače opsesivno ponavljajući motivi mog najintimnijeg narativa.


Ah, na proleće su svi nekako iritantno veseli!
Od jeseni pak niko ništa naročito ne zahteva.
Život se tada vraća u svoj rasterećeni ritam, očišćen od svih (izneverenih) prolećevih očekivanja.
Jedino što u proleće cveta je anksioznost.
Jedino što se budi su neumoljiva očekivanja koja treba ispuniti.

Nemojte me pitati zašto ne volim proleće.
Nemojte samo od mene ništa očekivati.
Na gušenje sam sasvim netolerantna.

Na svom jastuku najviše volim jednostavnu prisutnost vetra.
Bliži se septembar i tad sam najputenija.
Mesec u kojem sam rođena čekam bestidno prepuštena, sa još neispuštenim uzdahom na poluotvorenim usnama.

Ne mogu sad da vam objašnjavam zašto ne volim proleće. Pitajte me to neki drugi put. 
Trenutno sam zauzeta razgonetanjem određenih pogleda.
Bavljenjem neizgovorenim pitanjima na koje sam odgovor nazrela u određenim očima.

Kada ćeš voditi ljubav sa mnom? – odlučila sam da ga pitam.
Nisam još odlučila kada ću to učiniti.
Samo sam sigurna da ću to učiniti tako da on to istog trena poželi.

Pozni je avgust i lubenice se sve manje osećaju.
Daleko iza ostala su ukleta prolećeva pasivno agresivna očekivanja.
Predoseća se nastupanje vladavine rasterećenosti.
I dolazak jeseni koja, nesebično povratno, od mene ništa ne zahteva. 

Kada ćeš voditi ljubav sa mnom? - jednom ću upitati.
U glasu će mi se tad nazreti nada da će proleće sledeće godine zaboraviti da se pojavi i opkoli me svojim čeličnim, u razdraganost preobučenim, prevelikim očekivanjima.
Koja sam, još davno, čvrsto odlučila da ne mogu ispuniti.






Tuesday, 16 May 2017

Spremamo se za život

Brzo sad već igla promiče kroz tkaninu u mojim rukama. Postala sam veštija.
Kad sam bila mala, učile su me bake. Spremale me za život.
Uzmeš iglu u desnu ruku, ne, ne stani… - avaj, zapisano je, valjda, bilo da učenja primenjujem naopako.

Moje drevne drugarice sećaju se, bez izuzetka, roze sobice sa tek toliko mesta da zajedno dišemo. Krčkale smo tu životne napitke, podgrevajući sastojke na dimu cigarete. Šta to radite? – da nas je kojim slučajem neko tad upitao – Spremamo se za život! – bio bi prilično tačan odgovor.

Nekada zaista jesam verovala da taj život tek treba doći. Sada godine brojim drugačije i naravno znam da on dolazi permanentno. Što ne znači, pak, da nije paralelno i stalno tu. Naprotiv.

Mojim napisanim redovima već je dobro poznato da su jutra moja prosvetljenja. Iako pišem isključivo noću. Ah koliko je to savršen odnos! Nimalo opterećen ljubomorom. Jer ja se jutru i noći jednako snažno i potpuno predajem tako da se oni ne osećaju rivalima.
Kad bi ljudi svoje boravljenje u vremenu shvatali jednako trenutno sigurno se u ljubomori jednako ne bi pronalazili. Sigurno bi dosegli tu sjajnu istinu o svojoj neprikosnovenoj odvojenosti od tuđeg postojanja i tuđeg trenutka. Jer vrednost predavanja u jedinici vremena meri se apsolutnim, a ne relativnim pojmovima.

Ako mi se prerano nešto dogodi, samo joj pokažite gde me može čitati. Jer otkako se rodila ja u svakom napisanom redu zamišljam i njenu rekaciju. Zamišljam kako je, neopipljivo tanano, time spremam za život.

Sada je, dakle, sasvim izvesno noć. I dala sam joj se potpuno. A lutanja su me naučila da se godine takođe ne broje u relativu. Da je tako, po mojim bakama odavno bih bila za život spremna. Ja ga, međutim, i dalje, nestrpljivo očekujem. I iznova, sa sve novijom spremom, započinjem.

-          Mama, je l’ tebi Mara baš dobra drugarica?
-          Jeste mila, samo se dugo nismo družile.
-           Ona mi se baš sviđa.


I dok se Mara i ja smejemo toj spontano ljubavnoj izjavi, zajedno dišemo vazduh u jednoj malo većoj sobi, doduše jednako naparenoj dimom cigareta, punim plućima udišući zadovoljstvo, shvatam da, ako me sutra neko bude pitao šta ste sinoć radile, – spremale se za život –  biće jedini pravi odgovor. 

Monday, 27 February 2017

Lešnikova sestra i dekini stihovi

Pitala  me je neki dan a šta to ono znači kad bi lešnik imao sestru to bih bila ja?

Udahnula sam miris njene kose…nije to bukvalno mila, to je bajka, poezija.
Trepnula je. Razumela je. Jer tako mi uvek razgovaramo.
Pa ona je uz poeziju odrasla. Od bajke sam joj dane htela tkati. Bešumnim mirisima jastuk sam joj natapala, zalivajući u njoj zrno te goleme neizrecivosti što iz mene u svakom dodiru hita napolje.

I plakala sam i jecala kad je to značilo da sam joj nerazumljive rime često servirala.
Jer često i nije razumela. Jer premala se susrela sa mojim slobodnim moranjem.

Moja si sreća mila ti…ali shvatićeš jednog dana ono što je tvoj deka napisao: kad mi dođe da idem, mnogo moram da idem…
Njegovu sam reč uvek razumela mnogo bolje nego njegovog sina.

A ti si draga moja čista, nebrušena bajka.
Pitaš me kako. Sećaš se kad smo, ozbiljne i velike, pričale o DNK lancu? Pa tvoj čine niti prečarobne. Eto, toliko je jednostavno.

Ali svesna sam, ne sumnjaj, da sam ti često sasvim za tebe nečitke redove po svakodnevnom prostoru ispisivala.

Živim, stoga, samo od te nade da ćeš me jednom u potpunosti, do srži, shvatiti.
Kad budeš osećala dekine pesme. Kad budeš čitala moje reči. I slušala tatine priče. 
Kad budeš zavolela život.
Shvatićeš tada da si upravo ti ta lešnikova sestra…čudesna šumska tankonoga vila…

…a da sam ja samo mnogo morala da idem. 

Sunday, 19 February 2017

Problem

U čemu je moj problem?
Plakala sam i plakala. Nisam hladna. Nikako neemotivna. Paradoksalno posvećeno saosećajna. 

Zašto sam onda u stanju da ne budem potpuno tu? Da se šizofreno rascepljujem? Da imam život podeljen po fijokama?
A da se jedinstveno sklapam samo kad sam sama?

Koliko je pristojno razotkriti se? Koliko se svetu sme reći ?
Ja sam uvek bila ona blaga sramota. Uvek me je mama ćuškala da ćutim u gostima. Da ne pričam pred svetom.
Uvek previše otvorena na rečima. Totalni egzibicionista.
Ma dajte mi samo neko ogledalo i snimajte moje reči ! Želim, o zaljubljeno želim, da ih posle iskucam i čitam…čitam…iznova i iznova.

Jesam li opet previse priznala? O najgore tek dolazi…
Pa ja nisam za eru društvenih mreža ! Moj narcisoidni egzibicionizam je najveća žrtva ovog doba.

Zašto su me otkrivali u lažima ? Zato što pišem. Zato što pričam. Zato što sve što radim radim da bih to propisala. Prodisala. Večito pod utiskom da se bez apsolutne slobode opipljivo gušim. Uvek gonjena željom da se, poput svoje kose, jednostavno gusto i javno raspustim. Da u gostima jedina nemam uredan i tanak konjski repić.

Haj'mo ponovo:
U čemu je moj problem?

Najbolji prijatelj je uvek tu. Čak i kad te osuđuje. Kad se iskreno sa tvojim postupcima ne slaže. On je uvek tu da mu postavim to pitanje.

U…čemu…je…moj…PROBLEM ???

Tu je, i njegova me blizina nagoni da ponovim to pitanje. Da sama dam i odgovor.

Čujem sebe kako mu izgovaram zastrašujuću istinu. Ja mu kažem kako sam u telesnom zapravo zaljubljena u sebe samu.

A on, iako me zastrašujuće ne podržava, on je tu.
Da mi kaže kako bi to sve bilo zapravo sasvim OK da sam samo gej muškarac. 

Ma moj je problem što nisam pokvarena. To je  moja najbolnija raspolućenost. 

Dok se moj besramni egocentrizam bori da od mene napravi jedinstveni slučaj.
Smešni mali narcisu toliko je takvih kao ti ! 
U čemu je Onjeginov problem ? Zašto nisi patila sa Tatjanom kao sve tvoje vršnjakinje koje su ga oštro osuđivale ? 
Smešno sam očigledna. 

Smeju li se pred svetom iznositi sramotne ogoljenosti? 
Avaj, autofikcija je moja prva i jedina koža. Slana i oznojana od strastvenog telesnog spajanja sa sopstvenim izmaštanim odrazom.

Sva sreća imam najboljeg prijatelja.
Da mu priznam tu poražavajuću strahovitost… da mu kažem da se u seksu, o straha ! ja zapravo, i sasvim neizlečivo, ložim samo na sebe…