U kuhinji

Nakon što sam, želeći da olakšam (inače teško) kuvanje špageta, spalila maminu mikrotalasnu i zamalo izazvala požar u celom stanu (rezonujući po principu: ako se viršle, koje se inače kuvaju u vodi, u mirkotalasnoj zgotove na suvo, isto će se dogoditi i sa testeninom! - jaja sasvim slučajno volim mnogo manje od špageta te ne znam šta bi se sa njima dogodilo u istoj situaciji), pomirila sam se sa tim da kuhinja nije moja jača oblast.
Nakon još nekoliko (samo nekoliko jer inače lako odustajem - zbog sujete kojoj je beg jedini način da se izbori sa neuspehom) izgorelih krompira, potpuno bljutavih spanaća i francuskih tartova čijom se korom čovek ozbiljno mogao povrediti, zaključila sam, i odmah potom i objavila, da kuhinja nije za mene (pa čak ni kao slabija oblast) i da isto tako (opet je to sujeta) ni ja nisam za nju.
Pri izgovaranju sudbonosnog DA, moj je suprug bio toga sasvim svestan (kao što sam i ja bila svesna njegovog izuzetnog kulinarskog umeća kada sam to DA uopšte i počela planirati - da, planirala sam, kao i svaka prava devica) te je tako dobrovoljno pristao na svakodnevno kuvanje. Na ovo bi se moja bakica, da je pokojna, već prema narodnoj uzrečici, prevrtala u grobu, a ovako samo prevrće očima (kao što se krsti svaki put kada me vidi sa olovkom u ruci - vidi je! levom piše! e da se prekstim (po mogućtvu baš levom, jer to u narodu izražava superlativ čuđenja) - kao da svaki put očekuje da ću ovog puta, ipak, pobediti đavola i početi da pišem desnom rukom). To današnje vreme - nastavila bi ona - pa ostaviće te muž milice moja (gospode bakice nekad stvarno, ali stvarno, preteruješ!).
Moja mama, nešto manje konzervativna (ipak me je pustila da sama biram ruku kojom ću pisati), samo bi dodala: od blata da ga praviš kakav je!
Ipak, jednog sam dana, kad je dete zbog prehlade nedelju dana izostalo iz školice (koja, pored čuvanja i hrani moje dete pravim kuvanim obrocima - o hvala joj!), odlučila da ono ne gladuje dok mu tata ne dodje sa puta. Tako sam, jako samouvereno, u mesari uzela pileću džigericu, odlučivši da je pored mog (bez ironije) specijaliteta - minut pirea, ispečem! Pritom, treba reći da se sa živom džigericom nikada do tad oči u oči nisam srela, i da se inače pomalo plašim zlokobnog živog mesa. Niko mi, uz to, nije rekao, da je od svih, džigerica najgori živi neprijatelj, jer je prilično krvava i još priličnije smrdi. To sam sve saznala kada je već bilo kasno za predomišljanje.
Suzdržavajući nagon za povraćanjem iskasapila sam tu džigericu i, sa malo ulja, stavila je u tiganj. Nikoga nisam zvala da pitam kako se to radi (jer, bože moj, šta tu ima da se zna), jer od tri osobe koje uvek za pomoć zovem jedna je bila na poslovnom sastanku, jedna bi samo prevrnula očima (što bih jasno kroz slušalicu čula) a jedna bi opet trabunjala o nekom blatu.
U prvo vreme sve je bilo dobro. Okuražena, čak sam uključila muziku i blago pevušila đuskajući pored ringle (da, pevušim i đuskam kada me niko ne vidi). Onda je sasvim iznenada (pobogu šta joj je, na najjačoj vatri?) neprijateljica počela da gori a ulje da prska. Sklonila sam dete u drugu sobu (instinktivno predosećajući katastrofu) i mislila kako ću na brzinu da rešim problem - dolivajući malo hladne vode (!!!).
Kada je to počelo da prska uz (bukvalno) eksplozije užarenih klobuha ulja, umesto da sklonim tiganj s vatre, brzinom munje sam skočila iza zidića kuhinje, odakle sam sve to i posmatrala čitavih deset minuta dok i poslednja kap eksplodirajuće materije nije prskajući nestala.
Bez ijedne reči sam obrisala kuhinju (pločice, sve do jedne potpuno masne) i sklonila uljem poprskanu košulju koja se sušila za šank stolicom.
A onda sam okrenula četvrti broj telefona za uzbunu (onaj koji nikad ne osuđuje i koji, za razliku od mene, to jedno jelo koje zna, zna napraviti čestito): tata, da dodjem da nam napraviš kačamak?

(gomila digresija i nesto malo teksta) O udaji

Imam jos jednu prijateljicu.

Ona bi da se uda.
(mi udate dospodje, onako narodski posto nam status sad dozvoljava da izgovaramo bapske replike, na to bismo rekle "sam ce Bog znati zasto!" ponosno zaboravljajuci kako smo i same nekada govorile kako samo ograniceni ljudi brak mogu smatrati nekim ogranicenjem ili jos gore, krajem.)

Elem, ona bi tako da se uda. Ne zna za koga (tacnije zna za koga bi htela, ali ne moze, i za koga bi mogla ali nece). Ne zna ni kada (mada je imala snovidjenja nekih datuma, ali kako su oni vec prosli, prosla je i nada u njihovo ostvarenje). Ne zna ni kako (iako je bila zrtva neslanih sala muzicara koji su za svadbu izgleda trazili sasvim drugu devojku slucajno istog imena).
Samo zna da bi da se uda.
Ako biste je upitali zasto (pobogu zasto!), rekla bi kako joj je dosta neizvesnosti (ne znajuci jos uvek da je u tome lepota zivota), prolaznih avantura (ni ne sluteci da joj toga nikad nece biti dosta), da bi da se skrasi, da konacno zavoli nekog kog je moguce voleti (zbog onog za kojeg bi htela ali ne moze) i da uspe da uzvrati nekom ko nju vec voli (zbog onog za kojeg bi mogla ali nece) i da bi volela da ima gomilu dece. (???)
Sto se tice te dece...ok lepo joj stoje, stalno se igra sa tudjom. Sve navodi na zakljucak da ih zaista voli (???). Istina ja licno (ne narocito pametna, vec samo malo bogatija iskustvom) kod nje primecujem izvesnu netakticnost sa pomenutom vrstom, ali dobro i to ce mozda proci kad dobije svoje.
Pored svega navedenog, treba napomenuti da je prilicno vredna, spretna za kucne poslove, zna skuvati, sve nas je svojevremeno ucila koji ves ide sa kojim (kada nas je, za razliku od nje, potpuno nespremne, muka naterala da razmisljamo o tom i slicnim misterioznim pitanjima), svima nam je pomagala pri velikim spremanjima (dok jos nismo imali para za zene), selidbama (dok se nismo "konacno" skucile), i svim ostalim krvavim zadacima odraslog zivota (koji smo mi, nesposobne siparice, uzalud odbijale dok nam je lupao na vrata).
Sada je nju (koja je na sve to delovala najspremnija) docekala izvesnost tog divnog neizvesnog zivota (za kojim mi pak zudimo).
Sta ja o svemu tome mislim? Osim toga da bi ovaj tekst bez silnog sadrzaja u zagradama njenu zelju cinio sasvim prirodnom, mislim da ona nikako nije spremna. Iako sama nisam umela ni trecinu onoga sto ona vec odavno ume, niti znala ni delic onoga sto ona sada (gledajuci nekolicinu nas udatih) zna, nekako je ne vidim u celoj toj "velikoj" prici.
Zasto? Pa bas zato sto se i dalje miri sa cinjenicom da postoje oni za koje bi htela ali ne moze (sta ima da se ne moze!) i oni sa kojima bi mogla ali nece (sta ima da se na njima uopste i zadrzava!) i sto kao jedini parametar svoje eventualne udaje ima neke maglovito naslucene datume i puke slucajnosti koje ubedjeno tumaci kao "znake".

Astrologija i ostalo…

Moja bi prijateljica da se napije.

- Dobro, šta je sad bilo?

- Ništa. Promašena sam (koristim njene reči – čisto da posle ne bude problema oko autorskih prava).

- Da, sasvim sigurno. Svi smo. To jest, makar još i ja. Evo iskočile mi neke silne bubuljice (stavi klindamicin; promeni kremu; proći će; - ah ona misli da je sve tako jednostavno). Mislila sam da je to odavno iza mene (štaviše tada kad je trebalo nije ih toliko ni bilo). Usne su mi sve tanje, zubi sve manji, o grudima da ne govorim. 

- Pogledaj kakva si! Dete si rodila, ni celulita nemaš! Ćuti.

- Ah toga uistinu ne, al’ ne znam više šta ću s ovolkom kosom. Kao da je sve više i ima. To se više ne da ni isfenirati. O nosu da ne pričam. Tu temu ne mogu ni da načinjem.

Tešim ja tako svoju prijateljicu koja opet sa svoje strane ima debele noge, kratke prste a o borama da ne pričam (kad god bih došla kod nje bila bi bolesno masna oko očiju načvakanih antiridom). Neke teme nikada ne treba načinjati.

Ne vredi tešenje. Zvaće ona astrologa, tačnije već je kod njega i bila (o ceni nećemo sada, ali zanemarljiva nije) pa da ipak još jednom nazove, nije joj jasno šta je mislio kad je rekao...

Smarala je tako ona njega par puta. Sve misli u istoj ceni.

Smara ona i ostale u svojoj okolini. Potpuno besplatno.

- Bolje da ti dam broj mog neuropsihijatra – mislim, biće jeftinije.

- Ne vredi. Neizlečivo sam promašena. Posao me smara (mislim se ti ga bar imaš), kad god se nakanim da krenem u teretanu ja se razbolim (copy paste gornja napomena o autorskim pravima), svud po svetu bolesni i gladni a ja kukam zbog mojih mizernih problema.

- Pa dobro ajde, sve se da rešiti uz kutiju ronhila i koju flašu vina. Zapravo ne rešava se ništa, nastavljam ja njoj, al’ bi valjalo o tome malo raspredati.

- Da, da, kliče ona.

- Pa dobro, kad da dodjem?

- Ah, ne danas, čini mi se da ću se prehladiti, grlo me nešto grebucka te nisam ni za alhokol a ni za cigare (od kojih ionako samo pojačavam celulit – o borama da ne govorimo!).

Privikavanje

Ima sad već više od dva meseca kako smo u Histeria Lejnu.
Nije lako.
Ceo život u u trouglu lokacija pri centru grada sada je morao biti zamenjen udisanjem udaljenijeg vazduha.
Komšije kažu:

jako ste sve lepo sredili, svaka čast!

videćeš uživaćeš;
nema takvog mira u centru;
deca uvek imaju gde da se igraju;
jao, mi kao deca nismo ulazili unutra, svi smo se stalno igrali, do danas su prijateljstva sačuvana;
kuća je ipak nešto sasvim drugo;
subotom organizujemo žensko kafenisanje, obavestićemo te;
ovde je voda sasvim drugačijeg ukusa;
imati svoju baštu je neprocenjivo;
znaš, oko kuće, ipak, ima dosta posla;
al' brzo ćeš se navići...


Ja tako, evo već više od dva meseca, uživam u ukusnoj vodi, prirodnom miru, dečijem igranju i zbližavanju sa komšijama ("kojeg nema u zgradama" - praćeno odričnim znakom kažiprsta i spontanim coktanjem).
Uveče kad legnem zaista nema uobičajene buke, vrlo se jasno u toj tišini čuju otkucaji zidnog sata, neumorno lajanje komšijskih pasa, pa čak i zujuckanje komaraca i tanušni kreket žaba.
Dete je radosno i opčinjeno uličnim igranjem. Zaista neće da uđe u kuću. Sve su istinito zborili. Samo nisu rekli da kad, ipak, uđe, to je kroz plač, i uvek praćeno tom spretnom uličnom prljavštinom koju samo draga dečica u igri znaju gde su pokupila. Onda se ribamo, od glave do pete. I to je kroz plač.
Zbližavanje sa komšijama zaista je neprocenjivo. Moj se dobar prijatelj tako već pri prvoj poseti sasvim intimizirao za starijom komšinicom iz susednog dvorišta, videvši je (na svoju nesreću) kako slobodno šeta u donjem vešu. NEprocenjivo (odlična ideja za reklamu "neke se stvari ne mogu kupiti novcem - za sve ostalo tu je mastercard").
Što se tiče zahtevnosti kuće (od 150 kvadrata pritom) i tu su ovdašnje kućanice nepogrešivo bile u pravu. Ja sad tako svaki drugi dan spremuckam pevušeći jer se radujem vanredno ukusnoj vodi koje ovde ima u izobilju pa je trošimo i na pranje podova.
Still, kako se nikada nisam dala dekuražirati, svemu tome ja pridajem notu glamura i evo sad se, i javno, proglašavam kućanicom holivudskog predgrađa. Moj personaliti u taj naziv neminovno unosi skoro neprimetnu slovnu promenu - čisto da se naziv ulice iz naslova slaže sa mojim karakterom, a bogami i prirodom ovog (beskrajno privremenog) perioda privikavanja.