Ženski rodoslov

Baka je strelac. On je mirna. Kao jež iz dečje pesmice sve što radi ona zapravo raducka. Ona ne jede, ona jeducka. Ne priča već pričucka. Ona je tako sitna da prosto živucka. Baku tako zovemo bakica.

Bakica je moderna, ali konzervativna. Ona uvek ima sređene nokte i kosu. Ona nikad ne sedi a kada sedne čita knjige. Ona ne gubi vreme.

Kod bakice je uvek sve čisto. Kad god dođe kod mame nađe skrivenu prašinu. Ćuti i obriše je.

Bakica ima tamne oči.

Bakica je nedavno otišla u penziju. Dok je radila uvek je bila tip-top doterana. Jako je puno putovala i uvek donosila sjajne poklone: šminku marki koje se još ovde nisu pojavile, parfeme koje smo mogli da vidimo samo u stranim časopisima. Bakica nikad ništa ne kupuje sebi.

Bakica ima šestoro unučadi. A jednu unuku! Ne treba naglašavati ko je sve te poklone dobijao...

Ali bakica je konzervativna. Tačnije tradicionalista. Iako ima više škola od dede, iako donosi mnogo više para od njega, ona od jutra do sutra sa puno ljubavi njemu kuva, sprema, šije, pegla, pušta da pobedi u remiju, ugađa.

Bakica kuva paradajz, kompot, turšiju. A onda me zove da je ofarbam i isfeniram. I uvek mi tajno gurne pare u džep. Bakica je faca.

Mama je škorpija. Ona je energična. Kao aždaja iz dečjeg crtaća ona nastupa zastrašujuće a zapravo je mekog srca. Ona voli da jede i nikako ne jeducka. Ona neprestalno priča i nikako ne pričucka. Ona guta život i nikako ne živucka.

Mama je moderna. Ali nikako mama-drugarica. „Drugarica ćeš uvek imati“, rekla bi često, „mama treba da bude mama“.

Mama nikad ne sedi a kad sedne ona uči za specijalizaciju, supspecijalizaciju, piše magistarski ili doktorat.

Mama nikad neće otići u penziju. Do kraja života ona će lečiti bolesnu decu. U bolnici ili kod kuće.

Kod mame je uvek čisto (iako se bakica možda ne bi složila). Kad dođe kod mene ona uvek nađe skriveni kamenac. Glasno zvoca, kudi i na kraju oriba.

Mama ima tamne oči iako joj otac ima svetle.

Mama voli da putuje. Kad za to ima vremena, između inkubatora, stetoskopa i nauke. Kad putuje mama donosi puno poklona. Tašni, cipela, nakita. Mama kupi najviše stvari sebi.  

Mama ima troje dece. A samo jednu ćerku! Ne treba naglašavati ko joj prisvoji pola stvari koje je kupila sebi (koje su tooooliko cool, mama nimalno skromno ne bira sebi – ali uvek na kraju da...mami to zapravo nije važno).

Mama je konzervativna (kako ćeš u Pariz na mesec ipo dana bez deteta?) ali i moderna (zetu kupuje fensi keramičke šerpe i vatrostalne posude odustavši odavno da me nauči kuvanju).

Mama pravi najbolju supu, pohovano meso i krompir sa sirom. Ali uvek naruči tortu za rođendane. I onda me zove da je ofarbam i isfeniram. Mama ne daje pare. Keša ona nikad nema. Ali mi je pre mnogo godina izradila zlatnu karticu. Mama je faca.

Ja sam devica. Ja sam nervozna. Kao avlijaner lajem ali me više niko ne uzima za ozbiljno.

Ja sam moderna. Možda čak i mama-drugarica (iako to ne želim). Ja pravim kikice, lakiram noktiće (uprkos vaspitačicama, bakici i mami) i kupujem slatke haljinice. Ja se zezam i golicam, uspavljujem i češkam.

Ja imam jednu čerku. Ne treba objašnjavati kome sva ta pažnja ide.

Ali ja sam i stroga. Ne može se pričati i gledati crtani dok se jede. Ne može se bezglavo trčati po kući i bacati lopta koja je pretnja svim fragilnim umetninama i ukrasima. Igračke se za sobom moraju pokupiti. I ne može se, gospode ne!, jesti kao prase i uflekati lepu haljinicu.

Ja nikad ne sedim a kad sednem listam modne časopise ili romane.

Ja nikad neću imati „pravi“ posao. Uvek ću čeprkati po knjigama, trabunjati o književnosti onima koji je uče ali i onima koji je ne žele učiti. Ja nikada neću puno zarađivati (prosto nemam „društveno koristan“ poziv ekonomiste, menadžera ili slično). Ja ću uvek samo puno trošiti.

Kod mene je sve devičanski uredno. Ali kad u goste dolazi bakica ili ne daj bože mama, onda moram posebno spremati. I nikada nije dovoljno dobro.

Ja imam tamne oči iako mi otac ima svetle.

Ja bih volela da još mnogo više putujem. Da obilazim muzeje, uličice i biblioteke. I kupim poneki poklon.

Ja ne pravim ručkove ili kolače, ali pravim odličnu supu, sjajan minut pire i nepogrešivu mešavinu farbe za koju god željenu nijansu, pramenove ili preliv.

Devojčica je rak. Ona je umilna. Najumilnije dete koje sam videla.

Ona sama priđe da se mazi. Sama kaže „mama volim te“ i spusti coktavi cmok pored mojih usana.

Toliko je draga da voli i mene, mene koja ne umem sa decom. Prosto neverovatno. Čudo od deteta!

Ona predivno miriše i ima najsvileniju kosu ikad.

Ona je strašno poslušna ali se lako rasplače. Nije potrebna grdnja samo blagi prekor i već je povređena. Onda tužno priđe i samo kaže „izvini mama“.

Ona je već mali putnik i voli da leti avionom.

Najviše voli kreme, šminku i lakove za nokte (ali ne svetle, oni se „ne vide“).

Devojčica ima tamne oči iako joj otac ima svetle.