Otvorena diskusija

Statistička činjenica: broj razvoda kod nas i u svetu iz godine u godinu raste.

Pitanje: da li su uzrok tome, kako stariji pripovedaju, drugačija "luda vremena", brz život i gubljenje parametara o osnovnim vrednostima u životu; ili veća sloboda da se uradi nešto se odvajkada želelo ali nije (manje ili više) smelo jer je bilo osuđivano? 

Čudesna planeta Melancholia

Apsolutno fantastičan film zbog:

priče koja je potpuno jednostavno neobična;
Kirsten koja je zaista odlično odigrala svoju ulogu;
Charlotte koja je toooliko ono kako bismo volele da izgledamo kad smo najobičnije;
emocije koja je neopisivo intimna;

Kirsten nikad nisam posebno volela ali me je ovde oduševila
Charlotte sam uvek volela i ovde je utvrdila sve moje prethodne simpatije
Imanje u magli sa FANTASTIČNIM enterijerom (obratite pažnju na rezbareni ram od belog drveta koji krasi police u glavnoj sobi)
Venčanje kako nijedno ne izgleda spolja ali kako ga najčešće doživljavamo iznutra
Lični strahovi u kojima smo potpuno izolovani od sveta...

+ divna venčanica koja ne nosi nikakav zvučan dizajnerski potpis = SJAJNO!

Nepodnosljiva jednostavnost zivota

Nekada sam mislila da se stapici (za grickanje) prave od drveta. Verovala da se zimi mora ici na zimovanje a leti na more. Nekada nisam mogla ni da pomislim da ne seku svi tetrapak sa dve strane (a kamoli NIKO!), jer, boze moj, svi znaju da tako ne plopce...Nekada sam mislila da su mama i tata rodjeni u istoj porodici, jer nije bilo zivota pre toga. Znala sam da je mama najlepsa zena na svetu a tata savrseni covek za kojeg cu se jednom udati (Frojd JESTE uvek prisutan). Nekada sam verovala da je petoclana porodica u velikom stanu jedini oblik apsolutne srece. Mislila sam da svako mora imati dve bake u svom gradu koje, pri tom, zive jedna  preko puta druge. Nekada sam mislila da bakica mora imati neku cudotvornu peglu koja pegla bolje od drugih, dok druga baba nesumnjivo uzgaja na prozoru neki carobni grasak koji je tako jedinstveno mek i socan. Da tata ima magican alat kojem je dovoljno samo dosapnuti sta treba da se popravi (koji naravno uvek stoji u kutijama potrosene nivee ili cedevite - bas kao u aktuelnoj reklami). Da mama mora posedovati jedan narocit parfem koji uvece stavlja kako bi mirisala na sopstvenu kozu, a drugi koji povremeno pokapa po tatinom jastuku (da, nocu kad se kod njega usunjam, lakse zaspim).
Sad sam odrasla. Sad znam od cega se pravi stapici a od cega sreca.
Sada mi je jasno zasto je mama plakala mnogo puta kada sam ja mislila da preteruje. Jasno mi je zasto bakica mudro cuti dok je deda neumorno smara. Zasto tata nekad dugo ne govori a mama prosto ne moze da ne progovori. Jasno mi je da nije odluka za ceo zivot jedini nacin da se zivot prozivi. Sad znam da zaista vazi ono koliko god da zabrljas mama ce te uvek voleti. Kao i da je mami uvek teze kad se posvadjate iako ti mislis da te ona mrzi ili u najmanju ruku da joj nije stalo. Sad mi je jasno da MOZE postojati osoba koju volis vise od roditelja. Ali i da ne mora svako ko je otac ili majka nekome biti nepogresiv i bezgresan...
Sad znam zasto mi je tata govorio "idi sine, samo putuj", a mama tvrdila da se nekih stvari jednostavno treba kloniti u startu. Sad znam zasto je stara tetkica ostala u porodici upamcena po cuvenom "najgore je dok ne prodje" i "(kako god da bude) nekako ce biti".
Sad sam odrasla i sasvim sam sigurna da bakicina pegla JESTE cudotvorna bas kao i tatin alat.
A mama mi je pokazala tu narocitu prodavnicu mirisa majcinskih obraza i vratova u koju sad zajedno redovno svracamo po nove bocice.

Le Piaf

Tata je uvek budio nežno. Iako bih već bila budna pre nego što bi prozborio, probuđena samo njegovim koracima do moje sobe i činjenicom da treba da idem u školu. Ipak, pravila bih se da spavam, produžujući slast usnulosti, kako bih čula njegovo tiho oslovljavanje. Nije prilazio. Nije dodirivao. Samo bi sa vrata tiho izgovorio moje ime i krenuo prema kuhinji. Jednom je dovoljno. Odmah bih ustajala. Tad je sve počinjalo. Mama bi već odavno bila na putu za posao ostavljajući za sobom dokaz da je tu bila u šoljici polupopijene kafe, a nas dvoje bismo pili vruć kakao i umakali u njega keks, dok potpuno ne omekša onako da je dosta samo dodirnuti ga usnama pa da se u ustima otopi. Ne može se u školu ići gladan – ponavljao bi. To je bila jedna od njegovih večitih mantri iz plejade sličnih (u devet u krevet, jabuka na dan, škola je manje važna idi igraj se, sto momaka sine i sto prvi je pravi – nije ni slutio da je bio progej orjentisan makar na nivou nesvesnog time što me je oslovljavao sa sine čak i kad je govorio o momcima, ah taj tata...). Da, ne može se ići gladan. Ali ni zlovoljan. Zato bismo posle omekšalog kakao-keksa prelazili u dnevnu sobu da pogledamo jedan (tada još uvek nismo imali kanale koji su puštali samo crtaće) crtani u tačno određeno vreme.

Svi su ovi rituali iziskivali da se ustane dosta pre škole. Ali se zato u školu odlazilo s osmehom i poznatom melodijom omiljenog žutog čupavca iz upravo pogledanog crtaća...

http://www.youtube.com/watch?v=VV49duBKUb0