Thursday, 27 December 2012

Devica je pametnija, ribe su češće u pravu


“Devica/podznak ribe
Ovo je tip Device bogat kontraverzijama i ozbiljnim suprotnostima. Ovde su svetlo i tamno, stabilno i pokretno, čvrsto i tečno, intuicija i razum, sukobljeni u jednoj međuzavisnosti koja ih tera na saradnju”

Vrlo jednostavno, eto mene. To o meni kažu stručnjaci. Ali ja nisam samo to. Moj je Mesec u blizancima a Venera u vagi. Sirota Devica stalno mora da kroti sve svoje dvostrukosti.
Pa da počnemo:

Ribe bi da slobodno plivaju. Devica se drži obale.
Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. Hoću li ja to onda živeti tako kratko?
Ribe uz muziku maštaju. Devica uz muziku očas posla oriba ceo stan.

Kažu da su ribe i same dovoljno dvostruke. U kombinaciji sa Devicom dobijamo potpuno podvojeno rastrzano biće. Devici u tom biću nije lako.
Devica bi ribe najradije izvukla iz vode, obrisala ih, osušila (isfenirala), lepo obukla i postavila da nešto čitaju.
Ribe Devici ne bi ništa. Ne zanima ih. Ni ne znaju da je tu. Samo znaju da ne bi da se osuše. Ovako lakše klize između života i sveta, haosa i dana, rada i noći.
Devica bi da sve teglice sa začinima budu jednake. I ribe bi. Jer to je lepo.
Devica bi da se dogovori. Ribe da se potpuno predaju, ili jednostavno uteknu.
Devica će kupiti avionske karte. Ribe će se svetlucave i prelepe šetati ulicama udaljenih prestonica.
Devica će zapaliti cigaretu. Ribe će u njoj dostojno uživati.
Devica je uvek čista i doterana, jer je to uredno. Ribe su uvek čiste i doterane, jer je to lepo.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. A nije li to prosto sazrevanje?
Okolina uvek više voli ribe. Ali ja volim tu jogunastu Devicu. Za nju sam neraskidivo vezana.
Okolina pak više voli ribe. Ali Devica je ta zbog koje su ribe to što sad jesu.
Devica voli da čita. Ribe da pišu.
Devici verujem. Riba se pomalo plašim.
Devica želi da istera. Ribe kažu nije važno. I zaista nije. Devica je pametnija ali ribe su češće u pravu.
Devica uči. Ribe stvaraju.
Devica ustaje rano. Ribe noću vilene.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. A nisam li ja oduvek i jedno i drugo?
Ja volim tu šašavo pravilnu Devicu. A ribe, na moju sreću, vole mene.

Tuesday, 18 December 2012

Pokusala sam

Ne znam...pokusala sam da napisem nesto. Tekst je tu. Ali reci nikako da nadodju. Stalno nadolaze tudje. Dopusticu onda sebi da se potpuno slobodno njima i posluzim. Ionako je ovo sve sto trenutno imam da kazem. Hvala Lana...

“I was in the winter of my life — and the men I met along the road were my only summer. At night I fell asleep with visions of myself dancing and laughing and crying with them. Three years down the line of being on an endless world tour and my memories of them were the only things that sustained me, and my only real happy times. I was a singer, not a very popular one, who once had dreams of becoming a beautiful poet — but upon an unfortunate series of events, saw those dreams dashed and divided like a million stars in the night sky that I wished on over and over again — sparkling and broken. But I didn’t really mind because I knew that it takes getting everything you ever wanted and then losing it to know what true freedom is.

When the people I used to know found out what I had been doing, how I had been living — they asked me why. But there’s no use in talking to people who have a home, they have no idea what it’s like to seek safety in other people, for home to be wherever you lie your head.

I was always an unusual girl, my mother told me I had a chameleon soul. No moral compass pointing due north, no fixed personality. Just an inner indecisiveness that was as wide and as wavering as the ocean. And if I said that I didn’t plan for it to turn out this way, I’d be lying — because I was born to be the other woman. I belonged to no one — who belonged to everyone, who had nothing — who wanted everything with a fire for every experience and an obsession for freedom that terrified me to the point that I couldn’t even talk about — and pushed me to a nomadic point of madness that both dazzled and dizzied me.

Every night I used to pray that I’d find my people — and finally I did — on the open road. We had nothing to lose, nothing to gain, nothing we desired anymore — except to make our lives a work of art.

Live fast. Die Young. Be Wild. And Have Fun.

I believe in the country America used to be. I believe in the person I want to become.
I believe in the freedom of the open road. And my motto is the same as ever —
I believe in the kindness of strangers. And when I’m at war with myself — I ride. I just ride.

Who are you? Are you in touch with all of your darkest fantasies?
Have you created a life for yourself where you’re free to experience them?
I have.
I am fucking crazy. But I am free."

Monday, 17 December 2012

Naša raskrsnica tada nije imala semafor


Bio je to karakteristični kraj nekog veka.
Te smo decenije naučili da računamo vreme, iako nam nije bilo neophodno.
Takođe smo u isto vreme nekako i postali svesni kalendarskih godina, iako ćemo tek kasnije shvatiti da nam to znanje ne ide u prilog.
Ulice Radnička i Maksima Gorkog bile su sve što nam je potrebno. Grad je bio mali.
Spens je bio centar univerzuma i mi koji smo živeli u njegovoj blizini s punim pravom smo se smatrali jedinim pravim stanovnicima naše malograđanske varošice.
Naša raskrsnica tada nije imala semafor a bila je jedna od većih. Bio je pravi podvig preći je ali, uprkos tome, roditelji su nas od prvog dana osnovne škole puštali potpuno same.
Tada je bilo dovoljno reći živim kod Baby Blue-a.
Bili smo jedina osnovna škola sa francuskim kao drugim jezikom. Od prvog razreda. Krem.
Reči kao što su dvojka, sedmica i slično, nisu bile u našem rečniku. Autobus nam nikada nije bio potreban niti smo znali da se njime služimo.

Postali smo pravi mali razmaženci izašli iz zlatnog kaveza kad nas je dočekao čika iz parking servisa i počeo da nam naplaćuje parking na kojem više odjednom nije bilo mesta.
Postali smo „plava zona“ a za sebe smo i dalje ostali centar crvene.
Sada nam treba dokaz da stanujemo na toj adresi da bismo dobili godišnju nalepnicu za kola.
U međuvremenu smo saznali da postoje ljudi koji žive na naselju, klisi, salajci i koji se svakodnevno voze čudesnim plavim cepelinima.
Ništa se zapravo nije promenilo. Iznikle su neke silne šarene kartonske zgrade na koje smo se neprimetno navikavali.
Sada se škole biraju po čuvenju, ne po adresi i pripadanju.
Mama više nema spreman ručak u 14h, ali je otvorena hrpa restorana brze hrane, baš tu, eto, ispod nas.
Sada i mnogo manje raskrsnice imaju semafore. Dobili smo ga i mi.
Sve je postalo mnogo brže. Brže od brze hrane.
Ali nama sada treba mnogo više vremena da, čekajući zeleno, pređemo tu našu, veliku raskrsnicu koja je označavala našu inicijaciju...

Sunday, 9 December 2012

"Vidim ti Ajfelovu kulu"


Lako smo je našle. U ulici bez imena i broja, svi su nekako znali kod koga smo pošle i na koju kapiju treba da zakucamo.
Ne verujem ja u te gluposti. Ali ni najmanje. Bila je to besmislena srednjoškolska zabava. (kao i većina života uostalom!)
Imala je urokljivo plave oči, strašno prljavu kuću i najcrnji soc od kafe u koji je gledala. (ma ne verujem ni u to, preuveličavam, radi dramatizacije scene. Zapravo je imala plave oči, prilično neurednu kuću i skuvala je kafu koju smo same, umesto novčane naknade, donele.)
Stavila je pred nas papir i olovku. Uzela je moju šolju i rekla: „Piši“. (Što je zapravo vrlo zgodno, jer ljudi posle zaborave pola stvari koje su im rečene, a zbog reči su i došli.)
Danas ne znam gde mi je taj papir. Ipak ima tome 12 (!?) godina.
Sećam se nekih stvari. Sećam se da je rekla da će mi neko bolovati od srca.
Sećam se da je rekla: „Vidim ti Ajfelovu kulu. Pored nje broj 5, to je uspeh. Slova i reči. Bićeš bogata.“
Imala sam tada dugu, gustu, raskošno plavu kosu. Prosto nisam izgledala kao neko ko će biti siromašan.
Bila sam puna života. Te godine sam se istetovirala, sto puta zaljubila i smejala se, te godine sam imala 16 godina. I tada sam pisala. Pisala sam uvek. I tada sam govorila francuski. I to sam uvek. Te sam godine upoznala veliku ljubav. Nedugo potom operisao je srce. Danas više i nije tu. Ali to je već priča o neverovatno beloj maramici...
Ko god me poznaje, zna da ne verujem u te stvari. Za prozaično objašnjavanje filozofije dobrih profajlera i psihologije žrtve koja pamti i tumači samo ono što joj odgovara, nema mesta u ovoj mojoj poeziji.  
Sećam se da joj je kuća bila puna mačaka. (to nije dramatizacija, zaista je bilo tako.) I da joj je ćerka neprekidno bila na telefonu sa policijom jer joj je bivši muž kidnapovao ćerkicu. (opet živa istina.) Sećam se da sam imala svetlo plave farmerke i roze majicu. Sećam se da je bio maj. I da je bio Petrovaradin.

Wednesday, 5 December 2012

O naročito beloj maramici...


Nije ti rođendan.
Nije godišnjica.
Setih te se. Eto.
Pesma je sama krenula iz belih slušalica. To je bio okidač.
A povod...pa povod je onaj nepromenjivi. Volela sam te.
Volim te i dalje.
Smrt obesmrti ljubav. Da, toliko je jednostavno.
Možda bi trebalo da ti odnesem cveće. Opet. Možda ne. Ja sam sad odabrala ovako.
Sećam se. Pamtim.
Sećam se da je tamo gde sad stoji tvoje ime i 2 puta po 4 cifre (sa tragično malim razmakom između sebe) tada jednom spušten beli kovčeg. I jedna lopta.
Bacila sam malo zemlje. To se tako radi. Poljubila sam loptu. To ljude može i da začudi. Ali ne nas.
Detinjstvo inače ima tu sjajnu prednost čuđenja. Detinja ljubav oboje nas je začudila.
Kad je moja ruka, naročito bela toga dana, bacila to malo zemlje, prestala sam da se čudim.
Kada je moja haljina, toga dana izvanredno crna, spakovana na dno ormana, prestala sam da zaboravljam.
Pamtim. Sećam se.
Smrt ovekoveči uspomenu.
Pevušim. Uvek istu melodiju. Prati je šuštanje naročito bele maramice i nikad crnje razmazane šminke.
Inače crno ne nosim. Ne patetično, kao, posle toga. Ne, jednostavno ne volim tu boju. Ni pre, ni posle. Crno stavljam na oči. I nema to nikakvog pesničkog značenja. Jednostavno, lepo mi stoji.
Ali sećam se. Pamtim.
Sve je vrlo jednostavno. Kao ljubavna poruka. Kao zagrljaj. Kao metalni otkucaj. Kao veliki ožiljak. Ne metaforički. Vrlo fizički. Videla sam ga. Dodirivala. Osetila njegovu nežnu hrapavost pod prstima. Čula zvuk monitora.
A onda skok.
Sve je vrlo jednostavno.
Pamtim. Sećam se. 

Monday, 3 December 2012

Edipov odgovor: ja ću se u tebe zaljubiti

Na pogrešnog si naletela, ja ću se u tebe zaljubiti. Toliki pre mene već jesu. Na pogrešnog si naletela. I šta će ti to?
Ja ne umem šiti, piti i francuski govoriti...plavi su zečevi samo u priči.
Ja se umem samo dovoljno stabilno držati na staklenim nožicama sopstvene nesigurnosti nudeći ti željeni muški hologram čije si crte lica i sama nasledila...
Šta ti ja mogu dati? Ništa ti ni ne treba kažeš?  U to sumnjam...čvrsto.

Ali shvati utvaro, ja ću se u tebe dečački zaljubiti, a šta će ti to...
Umeš li uopšte čovek biti? Kažeš meni treba majka. Ali ne! ja ću te isprva toliko uporno ubeđivati u suprotno...ljubiću tvoju slobodu, obožavati tvoju raspojasanost...i nema to veze s godinama. Možeš ti biti i mlađa i starija, ja ću želeti devojčicom da te načinim.
No, pazi se devojčiče, ja ću se zaljubiti u ženu u tebi. Moraćeš mi šiti, piti i francuski govoriti. Uhvatiću pojas tvoje raspojasanosti.
A nema to veze s godinama. Mogu ja biti i mlađi i stariji, ja tu devojčicu ne umem čuvati. Ne umem joj dovoljno očinski mirisati.

Na pogrešnog si naletela, ja ću se u tebe, (oo toliko!), zaljubiti. Na majčinom jastuku potom ću te oplakivati.
Moj odgovor je neizlečivo kratak: umeš li ti draga nešto skuvati?

Sunday, 2 December 2012

Zdravo, ja sam Elektra, umeš li cepati drva?


Hej, pa ti si neki sladak dečak…
Nisam došla ni sa kim. Šta to uopšte znači…
Da, lepo mirišem, kosa mi je gusta, upija sve mirise…pamti gde sam bila…podseća.
Ima u njoj morske soli, francuskog asfalta, dosta nikotina i prilično mnogo slobode.
Ne moraš mnogo pitati, iako mi pričanje nije problem.
Možda imam sestru, psa i papagaja.
Možda studiram medicinu i volim nemačku filozofiju.
Možda cu i ići s tobom sutra na tu kafu.

Ma ne. Imam braću. Puno braće.
I ne marim životinje niti nemačku filozofiju. Možda konje. I Ničea.
Mada mogu otići s tobom na tu kafu. Kad god.
Al' šta će ti to?
Ma nije da ne bih imala šta da ti kažem. Al' šta će ti to?
Kosa mi je možda zlatna, možda prirodno crna. Možda sam samo pritvorno ovako toplo smeđa.
Možda si me primetio na ulazu u neki muzej, možda na pijaci sa krem korpom punom raznobojnog povrća. Ja ionako u slobodno vreme pričam sama sa sobom. Pišem sama sa sobom.
Ma nisam utripovana. Grozim se ideje da budem „drugačija“. Nisam feminstkinja. Volim muškarce. Ne bojim se.
Vidiš, sasvim sam takva. Al' šta će ti to? Šta bi s time radio? Misliš da bi umeo da me voliš? Da me mrziš? Da li mi to uopšte treba? To me pitaš? Ma ne.

Jeste, nisam ti rekla svoje ime. Nisi pitao. Ja pričam samo kad  me se pita.
Zovem se Elektra. Dragi dečače, šta bi sa mnom? Poznaješ li umeće skijanja, jahanja i tenisa?  Umeš li cepati drva, praviti najlepše stolove, kositi, kopati, prskati, a da ti šake i dalje budu najfinije muške meke, kada uskočiš u dobro odabrano odelo i kažeš mi da mi te cipele ne idu sa tom jaknom? Umeš li mirisati čak i kad si umoran od svega, umeš li pričati priče, tegliti skije ako se bojim žičare, trčati za biciklom ako se bojim da padnem? Ma ne, porasla sam, više se ne bojim. Padanja ponajmanje. Ali dečače dragi, umeš li uopšte biti neko koga ću pitati za mišljenje?


Friday, 2 November 2012

Superheroina postpostmoderne


Miljama daleko od napadnog feminizma koji je odavno postao psovka.
Vino pije, ume i sa pivom.
Ne boji se drugih žena, voli ih.
Ne plaši se straha. Plaši se jedino šišanja.
Kreativna je za sebe, raspoložena za druge.
Ne ustručava se, vozi.
Muškarce ne kastrira, pušta ih da budu.
Cigarete voli, ali i ne mora.
Prošlo ne zaboravlja, buduće ne poznaje.
Ne kasni, stiže.
Stavove nema, menja ih.
Ljubav ne deli, množi je.
Nije muškarasta, jer nema potrebe.
Ne glumi ortaka. Prijatelj je.
Ne insistira na imenicama u ženskom rodu. Insistira na svom unutrašnjem ženskom.
Sadržinu ceni, formu neguje.
Duboko je površna i neprestano dosledna trenutnom.
Proračunato je bipolarna, nesređeno određena.
Ne plaši se da bude svoja mama, njena mama se plaši da bude ona.
Ne plaši se da njena ćerka bude ona, ali ni da ne bude.
Poznaje narodne izreke i razume njihov smisao. Najčešće ga ne primenjuje.
Svakom papiru do iznemoglosti proširuje margine.
Mnogo toga ne zna, uči.
Želi.
Može i ne mora.

Wednesday, 19 September 2012

O pisanju i disanju


Rekli su mi da treba da pišem. Pisala sam i pre toga.
Neki su rekli to ne valja baš. Pisala sam i posle toga.
Niko doduše nije rekao da treba da dišem. To sam uradila instinktivno. Ali još uvek se tome učim, tu veštinu vremenom nadgrađujem.
Umovanje je došlo sa time. Samovanje sa njime.
Slike su se vrtele same. Iz ređe i gušće tame.
One ušuškane i one gole. One mekane od posteljine i one grube od asfalta tuđine. Uvek jednako jake.
One zamagljene i one čiste. Nikad iste i uvek iste.
Poezija se pisala sama. Koracima. Proza uvek potpomognuta. Redovima.
Samoća je znala biti i setna i bolna i osmehnuta. Ali uvek jednako rasterećujuća.
Nesanica opterećujuća. Međutim bremenita. Uvek iznova plodna, silovita.
Mrzim je i volim. Tučem i molim. Ona me guši i uvek nanovo uči da dišem. Da prodišem.
Moj usud i moj dušmanin. Moje breme i moj tiranin.
Moj prijatelj.
A rekli su mi da treba da pišem.
Rekli su mi da sam lepa. Da sam srećna. Da sve imam.
Rekli su mi da nastavim da pišem, a ja sam nekako počela da prestajem da pišem.
Rekli su mi da sam sjajna. Da sam uspešna. Da sam bajka.
I da svakako nastavim da pišem.
A ja sam eto počela da prestajem da dišem.

Sunday, 19 August 2012

Omiljenih 5

Neki poseban uvod je nepotreban. One imaju neku potpuno ludu, najčešće nesavršenu lepotu, neverovatna lica za fotkanje, mršuljava androgina tela koja su ipak toliko sexy, ali na jedan prefinjen, nikako (bez uvrede) Beyonce, Monica ili ne-daj-bože Megan Fox i slične jeftinoće, način...

Ne petom mestu, Marloes Horst. Na prvi pogled klasičan nežno plavi lik, ali ipak toliko iznad njoj sličnih, pravilno lepih plavušica, neverovatne snage na profi fotografijama koja je u potpunoj oprečnosti sa prirodnim lookom van njih

Marloes Horst

Na četvrtom, Daphne Groeneveld, grubog pomalo odbojnog lika bokserski nabijenog nosa i fantastično zanimljivih usana

Daphne Groeneveld

Treće mesto je Tanya Dziahileva, čudesni mali vilenjak, ogromnih očiju i jos većih zuba i ušiju. Neverovatno lice, najsavršenija nesavršena lepota

Tanya Dziahileva

Na jedno mesto iznad nje stavljam Arizonu Muse, zbog njenog mekanog gotovo satenskog lika, koji se sada nalazi na skoro svakoj trećoj stranici reklama modnih magazina, uglavnom u potpuno dečačkim ulogama. Neverovatne transformacije, plišana lepota...

Arizona Muse

Naravno na prvom mestu veličanstvena Alexa, za nju zaista nisu potrebni dugi komentari...Bambi izgled, uvek besprekoran stajling, žgoljave nogice, neverovatne oči, jagodice za zaljubljivanje na prvi pogled i prepoznatjiva prirodna smeđa razbarušena kosa...Alexa JESTE n 1!

Alexa Chung

Da li još postoji neko kome nije lepa? Na svoj najspecifičniji način...

Ona ili bilo koja od ovih 5 fantastičnih žena...????

I ne želim da slušam više o raznoraznim sex simbolima, koji se iznuruju nemogućim dijetama da ne bi imali svoja prirodna ogromna tela, koja povrate sutradan nakon važnog snimanja....sex simboli koji igraju na porno look budući da bi u suprotnom predstavljali samo malo sređenije namiguše iz lokalnog bircuza...





Thursday, 2 August 2012

Tramvaj ti je ko facebook, ili Kum nije dugme...part one.


Naš nam je venčani kum veceras došao na piće. Na priču. Priča je u njegovom vokabularu reč sa posebnim značenjem. Svaki se njegov filozofski monolog završava sa frazom “ma jasna priča“.
Kada je reč o društvenim pojavama u našem gradu dva kuma imaju posebne teorije.
Najpoznatija novosadska scena koju mnogi zovu Trčika a samo iskusni Tramvaj, poprište je glavnih priča. Opet priča.
Ovo su samo neki fragmenti. Zabeleženi na živo. Bez neke veze. Za neupućene. Ko ih poznaje sve mu je jasno. Ko razume shvatiće – kako se to već kaže.
Tramavaj je ko facebook. Počinje poređenje naš kum. Pa svi se tračevi znaju, to se više ni ne priča, to je sramota, zato postoji face, da se okači da se vidi.
Ako je životinja na priflnoj, znači da je gadna.
U dvadeset petoj ti već moraš da se tucaš prvo veče, sramota te je...a žena se skriva...mi imamo jedino to kao nešto s pajšlom...ali to je već prevaziđeno...uostalom ko još razmislja koliki mu je...treba samo gledati da stoji pravo...
Ima je dobra izreka crne cipele i tvrd kurac nikad ne izlaze i mode. Mislim i braon cipele mogu da prođu. Nekad...
A na Ričardovoj glavi, preseljen Tramvaj. Ovi parkiraju jahtu koliko god blizu mogu. Viču plitko je ne mogu bliže. Nema veze, one plivaju. Peškir je gore u ruci, ova je zaboravila nočare, ovoj su ispale, ova e usput nagazila ježa ali bol ne oseti, one plivaju...
Ajmo da otvorimo i ono belo vino. Ma je l' ti vidiš koliko on pije. Ali vidi, to je zato što postoji jedna tako lepa priča, spontana...oću, oću i ja, sipaj.
Živeli! Aj čekaj vidiš da pišem o vama na živo...
Tramvaj je stvarno čudo! Ti sad puštiš nešto iz 99, evo sutra ga pustiš u Tramvaju, Bili ga pusti, ja ne znam da li će ga se ljudi sećati. Ljudi se dobro zajebavaju. Kakvi su se tamo dinosaurusi vadili...
Sad ide deo o seksu sa dve žene.Preskočiću ga. Nema smisla.
A vidi ta kola, to žene ne gledaju, to smao deca gledaju. Kola su tako usputna. To ti je kao poke na faceu...
Vidi, a taj Beogradski sindrom...ona je velika, njoj je Novi Sad mali, ona oće u Beograd. A zna da ne može da ode u Beograd. Osim ako pet puta ode u Beograd. Pa nađe tipa u Beogradu. Da, ali kume, on je iz Nove Varoši, ali on je Beograđanin...
Ma da, važno je samo naći Beograđanina...
Ja sebi punim ego, ja ću naći tipa iz Beograda, jer to nijedna moja drugaric anije uspela. Ja sam faca, ja sam veća od Tramvaja, ja vladam Strahinjića Bana. Ali vidi, ti moraš imati dobre naočare za Beograd. Da sakriješ Novi Sad, da sakriješ Tramvaj.
A riba koja nema da ode u Beograd, naći će Beograđanina u Tramvaju.
Ma to je sve iz straha. Nije to kume iz straha, to je iz nemoći.
A pošto znaš da će veza pući ti moraš imati dete. Dete ide odma. Tu si iskusan. Imaš devet meseci da s eprilagodiš. Devet meseci da upoznaš njegovu rodbinu. Devet meseci da ga ne vodiš kod svoje rodbine. A posle guraš kolica. A dete je Beograđanin. A imaš i šurnjaju iz Batajnice.
Ej Juka, da nemaš možda viška piva? Čuje se kroz širom otvoren prozor.  Javlja se brat iz donje bašte. Ne. Nemam, al' vas mogu politi vrelom vodom. Da se smirite. Grohot od dole. I dole je neka „priča“. I dole je bratov venčani kum.
Dolazi riba iz Pariza. Ona sebi plaća piće. Ona je tako naučila. Zaboravila je da je iz Futoga. Ona ne može da zaboravi čerpić. Čekaj, čekaj, pišem to na post, kako si reko da se zove to mesto, Šerpić? Haha, moja žena nikad nije znala geografiju. Čerpić nije mesto. Od čerpića se prave kuće. U Futogu. Ona ne može da pobegne od čerpića.
A neko veče u Tramvaju, mene dve ribe pitaju gde je ovde wc????!!! Ej, ja ne znam koliko ima kilometara do vašeg rodnog mesta, vi ne znate gde je ovde wc, šta mi ovde radimo... Ma jasna je priča. Ej, one mene pitaju gde je ovde wc???!!!!
A ko je radio kostime za Peti Element? Gotje. Jeste. E tako će sve da izgleda.
Vidi a tim ribama dole gori. To su sad već godine. Njemu trag na domalom prstu. Ali on ju je vodio na Tajland. Onda ona shvati da on neće ostaviti ženu i dete, jer muškarci ne ostavljaju ženu i dete, ej! Ali njoj gori. Nema veze, on će je voditi na Tajland.
Vidi u Sen Tropeu, tamo je sve....tamo je sve tako dobro. Kao na Kapriju 67. Tamo su ljudi pobegli sa Kaprija. Tako je stvoren Sen Trope. Tako je sve počelo. Sve je počelo an Kapriju. To je bilo prvo u svetu, to Njujork nije video, tu su dolazili Kenedijevi, Onazis, orgije. Ej! Tu je bila fora čija je frizura luđa na plaži. Tu i frizer postane nenormalan. To je Kapri 60-tih. Početkom 70-tih je već počelo ko sad u Tramvaju, dolaze ljudi koji tu ne treba da dolaze. A onda se prava stara ekipa seli. Ekpia se seli u Sen Trope.
A Tramvaj ti je ko facebook, i sto ne odemo u Latino? Pa u Latinu nema dobrih riba. Sto ti ne odes na Digg. Ne, ti ides na face.
Ufff, ovo će potrajati do sitnih sati. Nazovimo onda ovo prvim delom. Ako se sutra budem sećala biće i drugog.


Ako ima grešaka, to sve tako treba, sve je u letu, tako kako je rečeno. 
Aj živeli!


Sunday, 10 June 2012

Mislim ujna, ono, daaaj!


Imam ja jednu veoma dragu mi tinejdžerku. Prilično je ružna i debela.
Slatka je kao mišić, tanka kao prutić. Ogledalo je prema njoj naročito surovo.
Nazvacemo je Dejana.
Pre nekoliko meseci Dejana je došla da živi kod nas.
Oćemo se farbati?
Mhm. Naravno i isfeniracu te i srediti ti nokte.
Moji snovi su ostvareni! Konacno neko koga mogu da čačkam, sređujem, uređujem...moja ćerka je za to još suviše mala...
Ipak, biti odgovoran za tinejdžera ne podrazumeva samo da mu farbaš koren, feniraš kosu i napraviš savršen frenč manikir. Starije žene su uvek u pravu: to je velika odgovornost! Petnaestogodišnjak u kući to je haos! Kako ćeš ti sa tim izaći na kraj? A tek kad krene da dovodi momke...
Starije žene su bile u pravu: bilo je tu i teških trenutaka. Velikih odluka. U svakom trenutku je trebalo znati šta obući, kako rešiti drugaričinu ljubavnu tragi-komediju, kako iskulirati navalentnog druga, do kada se sme ostati u gradu, kako oprati povraćku sa tepiha kuće u kojoj se pravila žurka...izazova je bilo pregršt.
Priprema za novogodišnje veče bila je naravno prava drama. Konačno smo i to rešili sa odgovarajućim nakitom.
Razredni pravda tri pojedinačna dana u toku školske godine. Da li već iskoristiti jedan? Zaista nije stigla da nauči. Izašla je taj vikend i on je rekao ono a neko je to možda i snimio, pa face, pa youtube, blam je doživotan. Do sledećeg školskog trača koji će ga baciti u zaborav, koliko već sledeće nedelje.
Naravno eksurzija je delovala toooliko daleko dok smo još radosno samo parama plaćali za nju u vidu predviđenih mesečnih rata. Kada je eksurzija prošla plaćali smo suzama. On je, naravno, mislim, uradio ono, a njegov drug je upao i video. Daaaj, sad će svi o tome pričati. Blam je, pogađate, doživotan. Možda bi trebalo iskoristiti još jedan opravdan dan dok se prašina u školi ne slegne...
Dugo se čekalo i na OnogPravog. OnogPravog za ovo polugodište. On se na kraju polugodišta i smislio pa smo se našli i u nekoj vrsti veze. Kako se sada ponašati... Mislim, daj, nije to samo tamo neka šema...sa njim treba biti, ono, daj, koju nedelju. Možda i mesec.
Prošao je dan, dva, veza i dalje traje. Onda je treći naravno bio kritičan, malo je sve to smarno, možda bi trebalo raskinuti.
Četvrti dan. Još uvek imamo momka. ? Pa, znaš on sad ima prijemni, ne mogu ga šutnuti pre sledećeg vikenda.
Sedmi dan. Još uvek imamo momka. ? Sad je čuđenje onostrano. Pa, znaš, sinoć je bilo tako lepo. Rekao mi je kako sam lepa i bla bla bljuc. Samo da me ne šutne!
Osmi dan. Jeeee, još uvek imamo momka! Pazi, ladno nismo raskinuli a bila sam, ono, bez šminke i ma daaaaj, šta se smeješ, potpuno mokra, a on me ladno, mislim, nije šutnuo! 

Friday, 16 March 2012

Danas je srećan dan u jednom ušuškanom potkrovlju...


Danas je srećan dan u jednom ušuškanom potkrovlju u centru grada.
Dolazi nam zalutali član.
Nije to samo zbog njega, srećan je dan jer je to povod da se SVI bez izuzetka okupimo.
Nije to samo zbog okupljanja, bude to i nedeljom kad mama napravi svoju jedinstvenu supu, par vrsta glavnih jela i kupi (da, uglavnom kupi) nešto slasno za desert.
Nije to, dakle, samo zbog okupljanja, srećan je što će okupljanje biti ujedno i iščekivanje.
Raduje se već i mala Košuta,  koja broji dane dok joj ne dođe Veliki Uja.
Ja se radujem čvrstom zagrljaju, širokom blistavo belom osmehu i jedinstvenim podignutim obrvama crnim, kad nas ugleda pa se očekivano iznenadi…
Radujem se dašku azurnog primorja koji će sa sobom doneti na svojim širokim mladim leđima i mirisu francuske koji će izlepršati iz njegovog kofera dok bude vadio poklone.
Samo za mene, tu su francuske knjige,  gomile…tu je svež ELLE iz svoje postojbine…I jedna specijalna porudžbina, toliko dugo priželjkivana knjiga La Parisienne od Inès de La Fressange







Danas je srećan dan u našem ušuškanom potkrovlju.

Wednesday, 7 March 2012

Dva muškarca...


Prvi je došao prvi. Drugi posle njega.
Prvi je crn kao ugalj, lep kao porok. Mi smo nebo i zemlja. Drugi je smeđe krupnook. Mi smo kao blizanci.
Prvi je životno neodlučan. Drugi ima previše odluka.
Prvi je miran, na trenutke plahovit. Drugi je žustar, životno miran.
Prvi je pričljiv kao veliko dete. Drugi brbljiv kao malo. Obojici sam pomalo mama.
Prvi je moja stena. Drugi moja struna. Obojica moji zaštitnici.
Prvi me uči da imam razumevanja, a ja njega da neke stvari shvati. Drugog ja učim razumevanju i shavatanju.
Prvom mogu reći sve. Od drugog je teško bilo šta sakriti.
Prvi je više diskretan. Drugi beskrajno radoznao.
Zbog prvog bih često mogla plakati. Sa njim je sjajno smejati se. Drugom bi se neprestano mogla smejati. On ne dozvoljava da se rastužim.
Prvi je filozof. Drugi moralista. Obojici jednako pričam o lepom.
Sa prvim sam živela. Sa drugim bih mogla živeti.
Prvi moje dete voli i razume. Drugi ga voli i sa njim se igra. Obojica se o njemu očinački brinu.
Sa prvim sam se igrala, svađala, tukla. Sa drugim smejala, svađala, češkala.
Sa obojicom se i danas ponekad posvađam, ponekad zaigram, i uvek jednako obožavam i ljubim.
I da me život stavi pod najveće pretnje ne bih se mogla za jednog odlučiti, jednog više voleti.
Kao da su mi deca, prvog volim ovako, drugog sasvim onako, ali neizlečivo podjednako.


Sunday, 4 March 2012

Inspiracija 001

Šta me ovih dana inspiriše...

Candy fazon koji preplavljuje, (još uvek?) predstojeće, proleće nije mi baš naročito legao. Više mi je privukao pažnju Balmain:


sa (relativno) novim kreativnim direktorom:

Široke upadljive suknje moj su APSOLUTNI favorit još od prethodne sezone:
à la Roksanda Ilinčić

Film koji još uvek nisam ali uteftereno imam da pogledam:


klasičan (stoga nikad pogrešan) outfit glavnih glumaca istog:


Kao i toliko drugih, i mene je oduševila uvek odmerena i savršeno elegantna Gwyneth na ovogodišnjoj dodeli Oskara:


btw, da li pratite njen blog GOOP?
Obavezno!

Proleće je stiglo!!!

Thursday, 23 February 2012

MA BICHE ET MOI!: Less is...just less

Od svih omiljenih kutaka u kući najomiljeniji (pleonazam je opet savešeno neslučajan) su mi oni prenatrpani, a ovaj je jedan od njih:


Stara SINGERICA (bez same mašine) pretvorena je u krajnje šarmantni sto koji je okosnica ovog kutka za nakit i drage sitnarije.



Pored njih su starinski stočić, stolica i lutka (porodično nazvana Isidora - slobodni ste da sami tumačite zašto) Jasne Badnjarević (sve iz svekrvine galerije) i mala lutka Žana (u Isidorinom krilu), doputovala iz Pariza, vremeplovom iz mog francuskog detinjstva polovinom 80-ih godina prošlog veka:


Kao postolje za nakit poslužila je fantastična ručno rađena šahovska tabla (figure nisu sve na broju...neka rodbinska deca im dođoše glave, kako to već i ide):


A među pomenutim sitnarijama neke moje šnalice i đinđuve ali i mnogo bitnije najneverovatnije stvari (hvala svekrvi na izuzetnoj sklonosti ka LEPOM i čuvanju svih zaostalih stvari iz nekadašnje galerije):

minijaturna vaga:


nešto srednjovekovnih motiva:


njeno veličanstvo Čaplja (nadam se da sam se zoološki dobro izrazila i da ovo nije neka podvrsta neizgovorljivog latinskog naziva):


pribor za so, biber, čačkalice, razne pepeljare i tome slično...


i čudesni avan (inače, kao predmet, jedan od meni najfascinantnijih arhaičnih kuhinjskih potrepština koji bih rado vratila u upotrebu - čak sam i kupila jedan keramički - naravno ne za meni-strano-kuvanje već pravljenje homemade maski za lice)




Mašti i nadopunjavanju ovog kutka nikad kraja!

Do sledećeg postovanja vaša KUĆANICA :)




Sunday, 19 February 2012

MA BICHE ET MOI!: Poslednji (i neki davnašnji i večni) favoriti...

Bez mnogo teksta:


Zaista, zaista dobra podloga.



Četka za nanošenje istog (clarins)


Opušteno a opet toliko on. Moj favorit od sjajnog Mihano Momosa


I konačno, taj davnašnji a večni favorit poezije


a evo i jednog od boljih odlomaka:

"...Ljubavi, ljubavi, ti koji iznosiš krik mog rođenja, koliko je more Ljubavnici kad krene! Na svim obalama obrano vino, blgodat pene u svakom telu, i pesma mehurja na pesku... Slava, slava Bodrosti božanskoj!


Ti, čovek požudni, me svlačiš: gospodar mirniji no na palubi svojoj gospodar lađe. I dok se toliko razgrne platna, i svaka žena se primljena nađe. Širi se Leto, život mu s mora. A srce moje ženu ti širi svežiju od vode zelene: seme i sok slasti, kiselinu s mlekom pomešanu, i jod i zlato, a i ukus bakra i načelo mu gorčine - čitavo more nosim u sebi kao u materinskoj urni...

I po žalu mi tela opružen čovek kog rodilo je more. Nek lice osveži svoje u samom izvoru pod peskom; i na gumnu mom se obraduje, kao bog u paprat tetoviran... Ljubavi moja, jesi li žedan? Na usnama tvojim žena sam novija od žeđi. A lice mi međ rukama tvojim kao u svežim rukama brodoloma. Ah! Nek ti je ono u toploj noći svežina badema i ukus zore, i prvo saznanje ploda u tuđinskoj obali voda.

Sanjala sam, u drugo veče, ostrvlje od sna zelenije... A moreplovci na obalu silaze u traganju za plavom vodom; i vide oni - oseka je - od sjajnog peska postelju udešenu: granato more tu ostavlja, kad se zaglibi, čiste otiske mrežaste svoje, kao grdne palme pogubljene, grdne devojke zanesene što ih u suzama ono krije u pregače njihove i u vitice im raspletene.

I to su predstave sna. Ali ti, čovek uspravna čela, što u stvarnosti sna počivaš, odista punim ustima piješ i punski soj ozid znaš: meso nara i srce kaktusa, smokvu Afrike i plod Azije... Plodovi žene, o ljubavi moja, više su no li plodovi mora: od mene, ni lažne ni ukrašene, primi zalogu Leta s mora..."


Sen Džon Pers

Dosanjajte!




Thursday, 16 February 2012

Dan Zaljubljenih


Na dan zaljubljenih ga tradicionalno mrzim...
Moja (inače sklona dodatnim cepidlačenjima) velika očekivanja tada dosežu svoj bezobrazni vrhunac (nedavno mi je prijateljica otkrila da je to zbog vage u veneri; psihoterapeut opet krivi prevelike zahteve iz detinjstva. Klasika), a on opet nikako da nauči da pliva u tim brzacima.
Ove godine je prevazišao samog sebe i učinio najgluplju moguću stvar: razboleo se! 
Toliko je šmrcao, kašljao i kijao da sam pomislila da se privremeno razvedem dok nevolja ne prođe (ah da se samo pred Bogom i narodom nisam obavezala da ću ga negovati (i u onom prvom) i u zlu...značenje nekih fraza ozbiljno shvatiš tek kasnije u životu...).
Elem, priča se dakle iz godine u godinu ponavlja, kao što vidimo sa određenom gradacijom…
Ipak, na tom danu se ona (priča) ne završava. Moj se izabranik uvek volšebno iskupi. Tako je i danas kući došao sa preslatkim poklončićem i iznenađenjem za večeru.
A ja nekako onda i zaključim: ako se već na sopstvena ludila ne mogu navići, prihvatiću njegovo. Ionako je tokom čitave godine on uvek jednako neumorno tu, spreman da (se pravi) da podnosi moj horoskop i dijagnozu.
Moj poklon za njega ove godine biće u reči:
Jugu
Jer smo borci oboje, u zajedničkoj misiji da uzgajamo onu jednostavnu sreću, oboje drski prema sadašnjosti, ja mekša prema prošlosti on neumoljiviji prema budućnosti. Jer je dete u mom naručju a muškarac kad sam ja u njegovom. Jer smo divlji plamen koji i u mržnji ljubav isijava. Jer smo u samo jednom usnulom treptaju trenutnosti odlučili da se izaberemo za večnost. 


Uživajte dragi moji jer ako sam JA shvatila da NE MORA sve u jednom danu biti savršeno možete to i vi...
Šaljem svima jedan VELIKI postvalentinski ljubavni pozdrav!