O naročito beloj maramici...

Nije ti rođendan.

Nije godišnjica.

Setih te se. Eto.

Pesma je sama krenula iz belih slušalica. To je bio okidač.

A povod...pa povod je onaj nepromenjivi. Volela sam te.

Volim te i dalje.

Smrt obesmrti ljubav. Da, toliko je jednostavno.

Možda bi trebalo da ti odnesem cveće. Opet. Možda ne. Ja sam sad odabrala ovako.

Sećam se. Pamtim.

Sećam se da je tamo gde sad stoji tvoje ime i 2 puta po 4 cifre (sa tragično malim razmakom između sebe) tada jednom spušten beli kovčeg. I jedna lopta.

Bacila sam malo zemlje. To se tako radi. Poljubila sam loptu. To ljude može i da začudi. Ali ne nas.

Detinjstvo inače ima tu sjajnu prednost čuđenja. Detinja ljubav oboje nas je začudila.

Kad je moja ruka, naročito bela toga dana, bacila to malo zemlje, prestala sam da se čudim.

Kada je moja haljina, toga dana izvanredno crna, spakovana na dno ormana, prestala sam da zaboravljam.

Pamtim. Sećam se.

Smrt ovekoveči uspomenu.

Pevušim. Uvek istu melodiju. Prati je šuštanje naročito bele maramice i nikad crnje razmazane šminke.

Inače crno ne nosim. Ne patetično, kao, posle toga. Ne, jednostavno ne volim tu boju. Ni pre, ni posle. Crno stavljam na oči. I nema to nikakvog pesničkog značenja. Jednostavno, lepo mi stoji.

Ali sećam se. Pamtim.

Sve je vrlo jednostavno. Kao ljubavna poruka. Kao zagrljaj. Kao metalni otkucaj. Kao veliki ožiljak. Ne metaforički. Vrlo fizički. Videla sam ga. Dodirivala. Osetila njegovu nežnu hrapavost pod prstima. Čula zvuk monitora.

A onda skok.

Sve je vrlo jednostavno.

Pamtim. Sećam se.