Monday, 24 June 2013

i kraj.

Neke stvari su suviše strašne da bi se preko usana prevalile.
Da, drage Marine, ja vas najčešće toliko jezivo razumem.
Neke lađe su samo papirne. A neke, na još veću žalost, prave, teške i odlazeće.
Neke stvari su suviše čemerne da bi se progutale.
Da, draga Lelo, ja tebe, o znaš koliko, osećam.
Neke su boli suviše luckaste da bi se opisale.

Neke stvari su suviše gorke da bi se jezikom dotakle.
Da, draga Nino, ja sve u tvojoj crnoj glavi napamet poznajem.
Neke stvari su suviše crne, od tvoje kose čak crnje...
I da, draga Natašo, od tvoje kose takođe...znam ja.
Da, dragi svi, neki su jadi čak i od moje kose gušći...

Neke stvari peku tako prosto da ih najvrelije psovke besa ne mogu prepeći.
Da, draga Majo, ja so tvojih suza u svojim ustima kušam.
Neki su prozori suviše veliki da bi se oko kroz njih usudilo da pogleda.
A neki ponori i od pogleda dublji.
Jeste draga Nađo, znam ja svaku tvoju neizgovorenu reč.
Neki su životi sestro, nažalost napravljeni da budu proživljeni.

Neke su tuge, braćo sva moja neopisive i kraj.



Tuesday, 11 June 2013

Oči te otkriju

Kakve su to oči koje nisu moje a jesu?
One u koje sam zaljubljena kao u svoje osim što to nisu...
Kako je moguće da postoji koža koja toliko na moju miriše?
Sopstveni miris se nikad ne oseća, ali se uvek prepozna lako. A kako?
Tako što se sopstvena koža uvek sopstveno diše.
Tuđa, koliko god da je ista uvek se tuđe udiše.
Koja je to kosa što je moja bila ali odavno nije više?
To je ona koju sam odrastanjem zbacila da bi ona mogla da je isplete.
To je čisto zlato.
Gde su oni prsti u dva reda? Pa mama mi ih je tako zdušno lepila da u malu obuću uđu.
Nemam ih ja više.
No, evo ih opet. U mojim rukama. Pa kako?
Tako što ih u sebi nosiš pa se mala stopala od silne ljubavi iskrive. Čak i kad na tebe ne liče, po tebi se saviju.
Čak i kad od drugog uzmu nijanse sive, zlatne niti na tvoje nekadašnje sliče. 
Pa i kad od drugog sve crte lica uzmeš, oči te otkriju.
Jer te oči su moje iako u tvoje smeđe košutasto ime savršeno staju.


A kada me noću probudiš i uplašeno pokažeš na osetljivi nosić i zastrašujuće mrlje po čaršavu,  ne strahuj prepadnuta srno, to je i moja krv što se po tvom jastuku razlije u crno.

Saturday, 8 June 2013

Negde između ega i bojazni

Kada ćemo opet na jahanje?
Trep, trep. Tako pokušam sa svakim muškarcem, a moj brat je jedan od bolećivijih. Na mene.
Da, jesam ja ista ona koja mu je slatko zagorčavala život kad smo bili mali. Ali on više nije mali. Ja sam ostala ista. Ali on je ogroman. U šake me celu uzme i zaštiti od sveta.
Pa mama je rekla da će sutra padati kiša. Ah, mama....
Ima li neko ovde ljubomoran na naš odnos? Mislim moj i njegov, ne moj i njen. To nikako. Mada, mama je uglavnom kul.
Prošle je noći opet bio na nekom drugom užarenom kontinentu. Da, i kod njega je gorelo. Ali to samo on ugalj isijava.
Pisala sam mu. Slala pesme. Mi se tako sporazumevamo. Njegove odgovore nisam baš najjasnije shvatila, malo se više te prošle noći popilo. Spominjao je neku brzu vožnju. Rekao da je umoran. A ja obrnula dekadu.
Pročitao je moju knjigu. Još davno. Odgovorila mu je na mnoga pitanja. Ta je knjiga još uvek negde među nama. U sladunjavom prostoru stidljivosti, snebivanja i neodvažnosti. Negde između ega i bojazni. Još uvek je naročita tajna. Ko zna, možda je jednom i objavim.
Kako bi bilo večeras voditi ljubav sa vetrom?
Od poezije dodir satkati...večeras...
Jer večeras sam u stanju da poletim. Rekla sam mu to. Ne sećam se šta je odgovorio. Verovatno da sam lepa. Njemu najlepša. I da me voli. Ali nije bio pored mene. I on je negde na drugom užarenom kontinentu leteo.
No, sve je mnogo jednostavnije nego što se možda čini.

Auh što se te neke prošle večeri popilo. Sad više ne znam čije sam odgovore i kad čitala.
Ali sanjala sam nas. Na konjima. Na skijama. Na talasima i na šinama. Na svim prevoznim sredstvima života. Kako se kroz njega vozimo. Kroz svašta smo projurili. Pa zajedno i kroz ništa.
A sećaš se one najskuplje „kafe“ u Nici? Sećam se, jer se snova čovek uvek seća.
De reci mi nešto pametno. Sad kad sam ja ostala bez reči.


A ona mala slatka pored mene prethodnog me je već nekog tamo dana pitala kada ću napisati nešto o njoj. O, pišem ja draga, uvek o svima vama, samo se morate pronaći.