Sunday, 26 April 2015

Nije mi do toga

Nežno. Samo nežno.
Pisala sam ja i agresivno. I snažno. I bučno.
Ali nije mi sad do toga.

Hajde molim te samo nežno.
Sa mnom danas nežno.
Ne inače. Ne uvek.
I da, to je verovatno nešto najstrašnije što ću ti ikada reći. Da, i ja se toga bojim.
Ali aj sad nežno.
Lakše mi je da ne pričam. Da se cerekam na neke glupe fore. Da živim široko.
No nije mi sad do toga.
Sad bih da šapućem. Do iznemoglosti. Da potrošim sve reči što u mom hodniku čuče. Da ih ne izujem pri ulasku.
Jeste i ja se bojim. Jer mogla bih ti svašta tako reći.
Mogla bih ti reći nešto i o drugima. Ili, o straha, možda nešto i o sebi.

Tako je, najlakše mi je da budem lepa.
Ipak, nije mi sad do toga.
Hajde, uzmi ili ostavi.
Mogu ja i sama nežnovati.
Ali večeras ne mogu glasno. Glasno je uvek prazno.
A večeras sam puna...tako puna. U talasima se prelivam.
Može te iznenaditi, ako mi daš da šapućem. Šta će sve iz mene izaći. Šta sve u mene može da stane.

Čista erotika.
Ali samo nežno.

Telo je čudna sprava, veruj.
Pisala sam ja i udarcima. Lupala sam po tastaturi, ulice čitave iz najdubljeg sna budila.
Ali sad bih nežno.

Laganim dahom slova ću pokrenuti. Samo ako dovoljno blizu prisloniš uho možeš čuti.
Dahom ću ti sluh ispirati.
Po papiru će titrati naga ženska silueta. Tvoja je. Samo nežno.

Umem ja i da se svađam. Vrata silnim treskom da lomim.
Ma nije mi do toga.
Ni ne slutiš šta bih ti mogla sve odgovoriti. Bezobrazno.
Ali hajde proveri šta još pored toga umem...
Kožom ću ti mirise pokazati.

Da, rekoh ti samo nežno.
Ali ne zavaraj se. Nije to ljubav. To je samo moje današnje veče. Prosuto po tepihu. Mekano.
Ja u svemu samo sebe volim. Ne precenjuj se. Meni samo treba nove srži za pisanje.

Jer predavanje je to. Nekad silno. Nekad uplašeno.

I pssst...nema tu šta da se krije. Telesno je uvek tako različito. Ali uvek krajnje sebično. 

Tuesday, 21 April 2015

Povukli

 

Znam već, o bolno dobro, taj trenutak. Svi se negde povuku.
Neko u san, neko u treću smenu svog stvarnog života. Tada počinje moj izmaštani.
Svi se negde povuku.
A ja tačno znam koju pesmu da pustim. Ne uvek istu. Nego u tom trenutku koju.

Svi se negde povuku a ja već unapred čujem taj hrskavi zvuk upaljača. Puckvetavo prvo gorenje. Hučanje prvog uvučenog dima.
Zavesa se za mene ne diže. U tom trenu jedna gusta se zapravo spušta.
Samo tako sve i počinje.

Tu negde već krene i refren, uvek mnogo jak. Tad se pesma sama od sebe na zvučniku krvavo pojača. Iz ušiju mi tad već pršti sva moždana masa, bljuje po tastaturi. Brutalne su to scene.

A svi se negde već povukli. I dobro je. Suviše je blještav taj horor.

Suviše je dima.. Sad i ja već odavno gorim.
Od beličaste zavese ne vidim više ni pesmu, ni doživljaj. Ništa.
Ništa sem sopstvenog sadržaja. Sad mi i na nos izlazi. Povraća po tastaturi.

A svi se negde već povukli. I neka.

No ne brinite unuli svi, ova pesma za sve vas bdi.
Ne brinite ni vi što stvarnujete, moja je mašta nenadmašno slabija od vaše proizvoljne zbilje.

Ipak, dobro je što ste se povukli.
Zar niste već pročitali da meni treba zasebna soba. Za život. Jer na san odavno više ni ne računam.

Mračno je – mnogi bi rekli.
Ali kako? Zar ne vidite kako blještim? Kako sija belina guste iznutrice što se u dimu rastapa...
Kako? Pa zar to nisu moji najsjajniji trenuci???

Sve je mračnije, kako tekst odmiče – mnogi bi primetili. Ali zašto?!?!?! sad već vrištim, zar ne vidite da ka svetlu usijana letim?
Ne gasi pesmu!! Neće nikoga probuditi. To samo moji prsti bešumno bubnjaju. A moraju oni tako snažno da ćute. Moraju jer samo tako se stvara u sekundi. Samo tako se u svetlu svetli. Jer svetla su oko mene sva popaljena.
Ali ništa se sem blještavila mog tela nadaleko ne vidi...
Tiše je.
(pesma se, neminovno, jednom, završava. Eto, opet je sve nastalo u trajanju jedne.)

Tišina.

Al' nešto i dalje doziva...opet pokrećem pesmu. Ovog puta, znam, na repeat.

A onda se iznova i iznova čitam.
Nikad se, međutim, ne ispravljam. Samo zaključanih prstiju iznova živim.
Jer u napisanom se rađam.

Te ne zamerite: čitam se jer me želja za življenjem uporno ne ostavlja na miru. 

Sunday, 12 April 2015

Osećam ljubav.

Ne volim proleće. To mnogi možda i znaju.
I nema to nikakvu emotivnu prirodu. Prosto proleće nije praktično.
I nema to nikakve veze sa srećom. Sreća je najnepovezanija kategorija nerazumnog.
I ja sad, eto tako, u to proleće, koje ne volim, sa naročitim haosom u glavi koji poslednjih dana zlokobno kulminira, osećam ljubav.
A ljubav...pa to je čudno: najteže mi je da pišem o ljubavi.  
Ali eto osećam ljubav.
Ljubav u njenom: Zdravo mamice!
Ljubav u njihovom: Hey sis.
Ljubav u njegovom: Cici moja mila!
Ljubav u njenom: Kiss draga moja.
Ljubav u raznoraznim širokim ramenima, grudima i mirisima....

A lepo je to. Iako je teško pisati o tome jer je naizgled banalno.
Ali ovog proleća sasvim osećam ljubav. Iako mnoge stvari sa ljubavlju nemaju nikakve veze. A proleće ponajmanje.
Iako je moja glava poslednjih dana omanje poprište najljućih krvavih bitki, koje se sa ljubavlju teško slažu.
Osećam ljubav u mirisu sopstvene posteljine.
U nasumice odabranoj pesmi na youtube-u.
U kotrljanju točkova svojih kola.
Osećam ljubav u ukusu jutarnje kafe.
Ljubav u pokretu. To je uvek uzbudljivo.
Ljubav u prolazu. To je kad se koža ježi.
Ljubav u stalnom. To je za mene najteže, ali postoji.


Ovog proleća osećam naročitu ljubav u dodiru.

Wednesday, 1 April 2015

Život može početi više puta



To je sasvim kao belo jutro. Novo i žmirkajuće.
A prethodne smo noći sanjali neke tuđe živote. Gradili u snovima neke tuđe kule.
I šta kad osetiš da to nije to? Neke se daske daju više puta prefarbati.
Kada zapravo počinje ono prekasno?
Da li rano jutro uopšte može biti kasno? Jedino nam Sunce ima prava reći da smo se uspavali.

Život možda tek i počije tamo gde je sasvim belo jutro. I život može početi više puta.
A ne doživljavam ja ništa nadnaravno. Vekovi svedoče o prozorima koji se otvaraju tamo gde se vrata zatvaraju.
I uvek možemo naneti neki drugi lak na nokte. Uviti tu ravnu kosu. Drvo prima dosta slojeva farbe.

Sinoć sam se opet igrala bojama i dobila začuđujuće svežu komodu.
Njena je nova boja malo odudarala od mog starog unikatnog stola. Pa sam i njega prelakirala.
Soba je mirisala na farbu i razređivač a u uglu moje nove komode videla sam jednu jarko roze mrlju koja se nije dala sasvim prebojiti.
Da, taj je komad napravljen od kostura neke stare komode koja je stajala u roze sobi jedne devojčice koja se, sa četkom u ruci, dvadeset godina kasnije, setila odakle ta mrlja.
Baš kao u nekom sladunjavom filmu.

Naredno jutro opet je bilo od onih belih. Soba je sada samo naslućivala miris farbe.
Tata i ja smo prethodne večeri opet zamazali ruke do lakata. Sećam se naših šala. Radili smo do kasno, pa se mama zabrinula i zvala. A moj sto dobio je još jedan sloj boje.

Mislite da ste me odredili? Da znate gde sam, s kim spavam i čime se bavim?
U mojoj je ostavi još puno kantica farbi raznih boja. Ostavio mi tata.
A ne spavam ni sa kim. Ja ionako nikada nisam umela spavati udvoje. Meni treba posebna soba.

A novi život uvek sa sobom nosi strah. I to nije njegova cena. To je njegov luksuz!