O naročito beloj maramici...

Nije ti rođendan.

Nije godišnjica.

Setih te se. Eto.

Pesma je sama krenula iz belih slušalica. To je bio okidač.

A povod...pa povod je onaj nepromenjivi. Volela sam te.

Volim te i dalje.

Smrt obesmrti ljubav. Da, toliko je jednostavno.

Možda bi trebalo da ti odnesem cveće. Opet. Možda ne. Ja sam sad odabrala ovako.

Sećam se. Pamtim.

Sećam se da je tamo gde sad stoji tvoje ime i 2 puta po 4 cifre (sa tragično malim razmakom između sebe) tada jednom spušten beli kovčeg. I jedna lopta.

Bacila sam malo zemlje. To se tako radi. Poljubila sam loptu. To ljude može i da začudi. Ali ne nas.

Detinjstvo inače ima tu sjajnu prednost čuđenja. Detinja ljubav oboje nas je začudila.

Kad je moja ruka, naročito bela toga dana, bacila to malo zemlje, prestala sam da se čudim.

Kada je moja haljina, toga dana izvanredno crna, spakovana na dno ormana, prestala sam da zaboravljam.

Pamtim. Sećam se.

Smrt ovekoveči uspomenu.

Pevušim. Uvek istu melodiju. Prati je šuštanje naročito bele maramice i nikad crnje razmazane šminke.

Inače crno ne nosim. Ne patetično, kao, posle toga. Ne, jednostavno ne volim tu boju. Ni pre, ni posle. Crno stavljam na oči. I nema to nikakvog pesničkog značenja. Jednostavno, lepo mi stoji.

Ali sećam se. Pamtim.

Sve je vrlo jednostavno. Kao ljubavna poruka. Kao zagrljaj. Kao metalni otkucaj. Kao veliki ožiljak. Ne metaforički. Vrlo fizički. Videla sam ga. Dodirivala. Osetila njegovu nežnu hrapavost pod prstima. Čula zvuk monitora.

A onda skok.

Sve je vrlo jednostavno.

Pamtim. Sećam se. 

Edipov odgovor: ja ću se u tebe zaljubiti

Na pogrešnog si naletela, ja ću se u tebe zaljubiti. Toliki pre mene već jesu. Na pogrešnog si naletela. I šta će ti to?
Ja ne umem šiti, piti i francuski govoriti...plavi su zečevi samo u priči.
Ja se umem samo dovoljno stabilno držati na staklenim nožicama sopstvene nesigurnosti nudeći ti željeni muški hologram čije si crte lica i sama nasledila...
Šta ti ja mogu dati? Ništa ti ni ne treba kažeš?  U to sumnjam...čvrsto.

Ali shvati utvaro, ja ću se u tebe dečački zaljubiti, a šta će ti to...
Umeš li uopšte čovek biti? Kažeš meni treba majka. Ali ne! ja ću te isprva toliko uporno ubeđivati u suprotno...ljubiću tvoju slobodu, obožavati tvoju raspojasanost...i nema to veze s godinama. Možeš ti biti i mlađa i starija, ja ću želeti devojčicom da te načinim.
No, pazi se devojčiče, ja ću se zaljubiti u ženu u tebi. Moraćeš mi šiti, piti i francuski govoriti. Uhvatiću pojas tvoje raspojasanosti.
A nema to veze s godinama. Mogu ja biti i mlađi i stariji, ja tu devojčicu ne umem čuvati. Ne umem joj dovoljno očinski mirisati.

Na pogrešnog si naletela, ja ću se u tebe, (oo toliko!), zaljubiti. Na majčinom jastuku potom ću te oplakivati.
Moj odgovor je neizlečivo kratak: umeš li ti draga nešto skuvati?

Zdravo, ja sam Elektra, umeš li cepati drva?

Hej, pa ti si neki sladak dečak…

Nisam došla ni sa kim. Šta to uopšte znači…

Da, lepo mirišem, kosa mi je gusta, upija sve mirise…pamti gde sam bila…podseća.

Ima u njoj morske soli, francuskog asfalta, dosta nikotina i prilično mnogo slobode.

Ne moraš mnogo pitati, iako mi pričanje nije problem.

Možda imam sestru, psa i papagaja.

Možda studiram medicinu i volim nemačku filozofiju.

Možda cu i ići s tobom sutra na tu kafu.

Ma ne. Imam braću. Puno braće.

I ne marim životinje niti nemačku filozofiju. Možda konje. I Ničea.

Mada mogu otići s tobom na tu kafu. Kad god.

Al' šta će ti to?

Ma nije da ne bih imala šta da ti kažem. Al' šta će ti to?

Kosa mi je možda zlatna, možda prirodno crna. Možda sam samo pritvorno ovako toplo smeđa.

Možda si me primetio na ulazu u neki muzej, možda na pijaci sa krem korpom punom raznobojnog povrća. Ja ionako u slobodno vreme pričam sama sa sobom. Pišem sama sa sobom.

Ma nisam utripovana. Grozim se ideje da budem „drugačija“. Nisam feminstkinja. Volim muškarce. Ne bojim se.

Vidiš, sasvim sam takva. Al' šta će ti to? Šta bi s time radio? Misliš da bi umeo da me voliš? Da me mrziš? Da li mi to uopšte treba? To me pitaš? Ma ne.

Jeste, nisam ti rekla svoje ime. Nisi pitao. Ja pričam samo kad  me se pita.

Zovem se Elektra. Dragi dečače, šta bi sa mnom? Poznaješ li umeće skijanja, jahanja i tenisa?  Umeš li cepati drva, praviti najlepše stolove, kositi, kopati, prskati, a da ti šake i dalje budu najfinije muške meke, kada uskočiš u dobro odabrano odelo i kažeš mi da mi te cipele ne idu sa tom jaknom? Umeš li mirisati čak i kad si umoran od svega, umeš li pričati priče, tegliti skije ako se bojim žičare, trčati za biciklom ako se bojim da padnem? Ma ne, porasla sam, više se ne bojim. Padanja ponajmanje. Ali dečače dragi, umeš li uopšte biti neko koga ću pitati za mišljenje?

Superheroina postpostmoderne

Miljama daleko od napadnog feminizma koji je odavno postao psovka.

Vino pije, ume i sa pivom.

Ne boji se drugih žena, voli ih.

Ne plaši se straha. Plaši se jedino šišanja.

Kreativna je za sebe, raspoložena za druge.

Ne ustručava se, vozi.

Muškarce ne kastrira, pušta ih da budu.

Cigarete voli, ali i ne mora.

Prošlo ne zaboravlja, buduće ne poznaje.

Ne kasni, stiže.

Stavove nema, menja ih.

Ljubav ne deli, množi je.

Nije muškarasta, jer nema potrebe.

Ne glumi ortaka. Prijatelj je.

Ne insistira na imenicama u ženskom rodu. Insistira na svom unutrašnjem ženskom.

Sadržinu ceni, formu neguje.

Duboko je površna i neprestano dosledna trenutnom.

Proračunato je bipolarna, nesređeno određena.

Ne plaši se da bude svoja mama, njena mama se plaši da bude ona.

Ne plaši se da njena ćerka bude ona, ali ni da ne bude.

Poznaje narodne izreke i razume njihov smisao. Najčešće ga ne primenjuje.

Svakom papiru do iznemoglosti proširuje margine.

Mnogo toga ne zna, uči.

Želi.

Može i ne mora.

O pisanju i disanju

Rekli su mi da treba da pišem. Pisala sam i pre toga.

Neki su rekli to ne valja baš. Pisala sam i posle toga.

Niko doduše nije rekao da treba da dišem. To sam uradila instinktivno. Ali još uvek se tome učim, tu veštinu vremenom nadgrađujem.

Umovanje je došlo sa time. Samovanje sa njime.

Slike su se vrtele same. Iz ređe i gušće tame.

One ušuškane i one gole. One mekane od posteljine i one grube od asfalta tuđine. Uvek jednako jake.

One zamagljene i one čiste. Nikad iste i uvek iste.

Poezija se pisala sama. Koracima. Proza uvek potpomognuta. Redovima.

Samoća je znala biti i setna i bolna i osmehnuta. Ali uvek jednako rasterećujuća.

Nesanica opterećujuća. Međutim bremenita. Uvek iznova plodna, silovita.

Mrzim je i volim. Tučem i molim. Ona me guši i uvek nanovo uči da dišem. Da prodišem.

Moj usud i moj dušmanin. Moje breme i moj tiranin.

Moj prijatelj.

A rekli su mi da treba da pišem.

Rekli su mi da sam lepa. Da sam srećna. Da sve imam.

Rekli su mi da nastavim da pišem, a ja sam nekako počela da prestajem da pišem.

Rekli su mi da sam sjajna. Da sam uspešna. Da sam bajka.

I da svakako nastavim da pišem.

A ja sam eto počela da prestajem da dišem.