A kakav kauč ima Keri Bredšo?

Tetka mi je rekla da na mom novom kauču piše moje ime.

Ne znam, možda je to i suština.

Kod tetke, sestra, ona i ja pijemo kafu i pušimo. Tetka uvek uzme jednu.

I tako život ide svojim tokom.

Tetka kaže da moj novi kauč sa ogromnim šampanj i crnim ružama nosi moje ime.

To je, valjda, važno.

A kad dođem kod sestre, onda siđemo do tetke da popijemo zajedno kafu.

U moru braće, to je moj ženski kutak. U oblaku dima i najcrnje turske kafe kakva se, izgleda, samo tamo pravi.

I tako život ide svojim tokom.

I to prilično neobičnim.

Nema tu Nju Jorka (iako sestra poseduje Manolo Blahnik). Nema prestoničkog galopa (iako ja jesam išla na jahanje).  Mi smo tek pripadnice nekih sumanuto različitih generacija.

No, u nas tri ženske sudbine šušte vojvođanskom varošicom.

Pa onda na tren zastanu. Da popiju kafu.

Dok je kod nas turske kafe nećemo mi za zapadnjačkom propagandom. Pušićemo kao Turci.

A tetka mora da se ofarba. Sestra čeka onaj prsten u Mangu na sniženju. Ja nisam oparala zadnji zašiveni deo kaputa jer tako lepše stoji.

A horoskop nam dobar. Biće nešto.

No, tetka tvrdi da moj novi blesavi kauč vrišti moje ime.

A kako drugačije?

A kakav kauč uopšte ima Keri Bredšo? Ne znam. Ja, zapravo, nikad nisam gledala tu seriju.

Ma kakav Sulejman. Evo ti tetka zapali jednu. Pa da se smejemo.

A nismo mi svoje suze zaboravile negde usput. Samo smo ih u džepove spakovale. Kao rukavice kada se ulazi u toplo. Kad se seda za sto. Da se popije kafa.

Tetka život vidi. Sestra ga sanja. Ja ga izazivam.

A nismo mi zakopale naše razmirice, razlike. Samo smo ih toplo prihvatile. I njih poslužile kafom.

Onda je tetka, onako usput, negde uz dosipanje šećera, spomenula da moj novi nesmireni kauč nosi moje ime.

Ko će ga znati. Možda je to baš suština.

I tako život ide svojim tokom.

Devica je pametnija, ribe su češće u pravu

“Devica/podznak ribe
Ovo je tip Device bogat kontraverzijama i ozbiljnim suprotnostima. Ovde su svetlo i tamno, stabilno i pokretno, čvrsto i tečno, intuicija i razum, sukobljeni u jednoj međuzavisnosti koja ih tera na saradnju”

Vrlo jednostavno, eto mene. To o meni kažu stručnjaci. Ali ja nisam samo to. Moj je Mesec u blizancima a Venera u vagi. Sirota Devica stalno mora da kroti sve svoje dvostrukosti.

Pa da počnemo:

Ribe bi da slobodno plivaju. Devica se drži obale.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. Hoću li ja to onda živeti tako kratko?

Ribe uz muziku maštaju. Devica uz muziku očas posla oriba ceo stan.

Kažu da su ribe i same dovoljno dvostruke. U kombinaciji sa Devicom dobijamo potpuno podvojeno rastrzano biće. Devici u tom biću nije lako.

Devica bi ribe najradije izvukla iz vode, obrisala ih, osušila (isfenirala), lepo obukla i postavila da nešto čitaju.

Ribe Devici ne bi ništa. Ne zanima ih. Ni ne znaju da je tu. Samo znaju da ne bi da se osuše. Ovako lakše klize između života i sveta, haosa i dana, rada i noći.

Devica bi da sve teglice sa začinima budu jednake. I ribe bi. Jer to je lepo.

Devica bi da se dogovori. Ribe da se potpuno predaju, ili jednostavno uteknu.

Devica će kupiti avionske karte. Ribe će se svetlucave i prelepe šetati ulicama udaljenih prestonica.

Devica će zapaliti cigaretu. Ribe će u njoj dostojno uživati.

Devica je uvek čista i doterana, jer je to uredno. Ribe su uvek čiste i doterane, jer je to lepo.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. A nije li to prosto sazrevanje?

Okolina uvek više voli ribe. Ali ja volim tu jogunastu Devicu. Za nju sam neraskidivo vezana.

Okolina pak više voli ribe. Ali Devica je ta zbog koje su ribe to što sad jesu.

Devica voli da čita. Ribe da pišu.

Devici verujem. Riba se pomalo plašim.

Devica želi da istera. Ribe kažu nije važno. I zaista nije. Devica je pametnija ali ribe su češće u pravu.

Devica uči. Ribe stvaraju.

Devica ustaje rano. Ribe noću vilene.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. A nisam li ja oduvek i jedno i drugo?

Ja volim tu šašavo pravilnu Devicu. A ribe, na moju sreću, vole mene.

Pokusala sam

Ne znam...pokusala sam da napisem nesto. Tekst je tu. Ali reci nikako da nadodju. Stalno nadolaze tudje. Dopusticu onda sebi da se potpuno slobodno njima i posluzim. Ionako je ovo sve sto trenutno imam da kazem. Hvala Lana...

“I was in the winter of my life — and the men I met along the road were my only summer. At night I fell asleep with visions of myself dancing and laughing and crying with them. Three years down the line of being on an endless world tour and my memories of them were the only things that sustained me, and my only real happy times. I was a singer, not a very popular one, who once had dreams of becoming a beautiful poet — but upon an unfortunate series of events, saw those dreams dashed and divided like a million stars in the night sky that I wished on over and over again — sparkling and broken. But I didn’t really mind because I knew that it takes getting everything you ever wanted and then losing it to know what true freedom is.

When the people I used to know found out what I had been doing, how I had been living — they asked me why. But there’s no use in talking to people who have a home, they have no idea what it’s like to seek safety in other people, for home to be wherever you lie your head.

I was always an unusual girl, my mother told me I had a chameleon soul. No moral compass pointing due north, no fixed personality. Just an inner indecisiveness that was as wide and as wavering as the ocean. And if I said that I didn’t plan for it to turn out this way, I’d be lying — because I was born to be the other woman. I belonged to no one — who belonged to everyone, who had nothing — who wanted everything with a fire for every experience and an obsession for freedom that terrified me to the point that I couldn’t even talk about — and pushed me to a nomadic point of madness that both dazzled and dizzied me.

Every night I used to pray that I’d find my people — and finally I did — on the open road. We had nothing to lose, nothing to gain, nothing we desired anymore — except to make our lives a work of art.

Live fast. Die Young. Be Wild. And Have Fun.

I believe in the country America used to be. I believe in the person I want to become.
I believe in the freedom of the open road. And my motto is the same as ever —
I believe in the kindness of strangers. And when I’m at war with myself — I ride. I just ride.

Who are you? Are you in touch with all of your darkest fantasies?
Have you created a life for yourself where you’re free to experience them?
I have.
I am fucking crazy. But I am free."

Naša raskrsnica tada nije imala semafor

Bio je to karakteristični kraj nekog veka.

Te smo decenije naučili da računamo vreme, iako nam nije bilo neophodno.

Takođe smo u isto vreme nekako i postali svesni kalendarskih godina, iako ćemo tek kasnije shvatiti da nam to znanje ne ide u prilog.

Ulice Radnička i Maksima Gorkog bile su sve što nam je potrebno. Grad je bio mali.

Spens je bio centar univerzuma i mi koji smo živeli u njegovoj blizini s punim pravom smo se smatrali jedinim pravim stanovnicima naše malograđanske varošice.

Naša raskrsnica tada nije imala semafor a bila je jedna od većih. Bio je pravi podvig preći je ali, uprkos tome, roditelji su nas od prvog dana osnovne škole puštali potpuno same.

Tada je bilo dovoljno reći živim kod Baby Blue-a.

Bili smo jedina osnovna škola sa francuskim kao drugim jezikom. Od prvog razreda. Krem.

Reči kao što su dvojka, sedmica i slično, nisu bile u našem rečniku. Autobus nam nikada nije bio potreban niti smo znali da se njime služimo.

Postali smo pravi mali razmaženci izašli iz zlatnog kaveza kad nas je dočekao čika iz parking servisa i počeo da nam naplaćuje parking na kojem više odjednom nije bilo mesta.

Postali smo „plava zona“ a za sebe smo i dalje ostali centar crvene.

Sada nam treba dokaz da stanujemo na toj adresi da bismo dobili godišnju nalepnicu za kola.

U međuvremenu smo saznali da postoje ljudi koji žive na naselju, klisi, salajci i koji se svakodnevno voze čudesnim plavim cepelinima.

Ništa se zapravo nije promenilo. Iznikle su neke silne šarene kartonske zgrade na koje smo se neprimetno navikavali.

Sada se škole biraju po čuvenju, ne po adresi i pripadanju.

Mama više nema spreman ručak u 14h, ali je otvorena hrpa restorana brze hrane, baš tu, eto, ispod nas.

Sada i mnogo manje raskrsnice imaju semafore. Dobili smo ga i mi.

Sve je postalo mnogo brže. Brže od brze hrane.

Ali nama sada treba mnogo više vremena da, čekajući zeleno, pređemo tu našu, veliku raskrsnicu koja je označavala našu inicijaciju...

"Vidim ti Ajfelovu kulu"

Lako smo je našle. U ulici bez imena i broja, svi su nekako znali kod koga smo pošle i na koju kapiju treba da zakucamo.

Ne verujem ja u te gluposti. Ali ni najmanje. Bila je to besmislena srednjoškolska zabava. (kao i većina života uostalom!)

Imala je urokljivo plave oči, strašno prljavu kuću i najcrnji soc od kafe u koji je gledala. (ma ne verujem ni u to, preuveličavam, radi dramatizacije scene. Zapravo je imala plave oči, prilično neurednu kuću i skuvala je kafu koju smo same, umesto novčane naknade, donele.)

Stavila je pred nas papir i olovku. Uzela je moju šolju i rekla: „Piši“. (Što je zapravo vrlo zgodno, jer ljudi posle zaborave pola stvari koje su im rečene, a zbog reči su i došli.)

Danas ne znam gde mi je taj papir. Ipak ima tome 12 (!?) godina.

Sećam se nekih stvari. Sećam se da je rekla da će mi neko bolovati od srca.

Sećam se da je rekla: „Vidim ti Ajfelovu kulu. Pored nje broj 5, to je uspeh. Slova i reči. Bićeš bogata.“

Imala sam tada dugu, gustu, raskošno plavu kosu. Prosto nisam izgledala kao neko ko će biti siromašan.

Bila sam puna života. Te godine sam se istetovirala, sto puta zaljubila i smejala se, te godine sam imala 16 godina. I tada sam pisala. Pisala sam uvek. I tada sam govorila francuski. I to sam uvek. Te sam godine upoznala veliku ljubav. Nedugo potom operisao je srce. Danas više i nije tu. Ali to je već priča o neverovatno beloj maramici...

Ko god me poznaje, zna da ne verujem u te stvari. Za prozaično objašnjavanje filozofije dobrih profajlera i psihologije žrtve koja pamti i tumači samo ono što joj odgovara, nema mesta u ovoj mojoj poeziji.  

Sećam se da joj je kuća bila puna mačaka. (to nije dramatizacija, zaista je bilo tako.) I da joj je ćerka neprekidno bila na telefonu sa policijom jer joj je bivši muž kidnapovao ćerkicu. (opet živa istina.) Sećam se da sam imala svetlo plave farmerke i roze majicu. Sećam se da je bio maj. I da je bio Petrovaradin.