Tužni kandelabri

Ponekad je bol jednostavno suviše jaka.

Ne pomažu ni ulična svetla.

Ni sećanje na tutnjanje po šinama.

Sve su to neki prošli vozovi.

A bol je eto previše jaka.

Ne mogu joj ništa ponosni kandelabri što škiljavo žmirkaju na plačnom prozoru.

Nema tu više krila ni ptica, samo se nešto vlažno u oku skuplja.

Trepne se jednom, dvaput i eto. Niz obraz već juri sećanje na nešto prvo, nežno i setno.

Trepne se opet i već je kasno. Po drugom obrazu klizi već jasno, to prvo grubo, taj nagoveštaj kraja.

 No, bol je ponekad preko mere jaka. Uzalud svetle ulične lampe.

Jasno vas vidim! Zavese nemam...za neke sam ih druge živote birala...

Nije se dalo...i kuda sada?

Čuj neko kuca! Onda ništa.

Pa jače. Jače.

Uspomeno, prijateljice draga, dobro veče!

Jeste li čuli, ju šta se priča, sve mrmlja, šumi, po ulici zavija. Bol je, kažu, ovih dana još starija, veća, od svetla snažnija.

No, dosta je priče, ionako sva svetla ovoga sveta jedna na druga liče...

uporno sjaje, kroz prozor mi mašu....zalud ste gospodo sa osunčane strane Zemlje i noćas doputovali! Zalud ste pune kofere sunca teglili! ...ništa to ne leči.

Shvatite, tragične figure, bol je i večeras nepristojno jaka.

Sada se jednostavno ostaje bez reči.

Priča o dečaku rođendanku

Bio jednom dečak. I još uvek je. Baš taj dečak. Zauvek dečak.

Došao je kad mi je bilo 13. Tada sam sa čuđenjem gledala njegovo zgužvano lišce, braon postojanje i izvijene male prste na rukama.

Malo je porastao pa smo se kotrljali našom ulicom. On u kolicima a ja na točkićima sopstvenog ponosa. Taman je bilo proleće. Vreme kad rastu bebe i cveta sestrinski ponos.

Onda me je malo nervirao. Pa sam mu šašavo odsekla kosu dok je spavao. Ili je to bio onaj drugi, stariji...sad se više ne sećam. Ali se sećam da je voleo da nam mala stopala penje uz ruku pa u uvuče u naš rukav. Sećam se da se tako mazio.

Još je malo porastao pa sam mu čitala priče pred spavanje. Imali smo tada zbirku grčke mitologije za decu. Kraj svake priče bio je odvojen od početka. Trebalo je kraj izmisliti, izmaštati, pogoditi. Neumorno smo pretpostavljali zašto su Grci načinili velikog drvenog konja, kako je Atina izašla iz Zevsove glave, kako je Odisej odoleo opasnim sirenama (tad je već moj mali dečak znao da one nisu žene ribe već žene ptice)...Uporno smo nagađali kako je Orfej izgubio Euridiku, zašto je Prokrust voleo da prima putnike namernike na konak i kako je to Arijadna pomogla Tezeju da izađe iz lavirinta.

O da, ja sam ta ponosno zaslužna za njegovu široku naobrazbu od malih nogu.

Pa je malo porastao i krenuo u školu. Smejali smo zajedno nastavnicima koje i sama pamtim. Onima koji dočekaju unuke svojih đaka ali neumorno neguju iste izlizane fazone.

Onda je još malo porastao pa je čekao da postane ujak. Čekati je uvek dosadno, pa smo, ostavljeni od svih, zajedno ubijali vreme kartajući se u tišini. Ujutru bih prešla preko, dogegala se do poslednjeg sprata njegove zgrade, srkutala kafu i gledala da pobedim. Onda bi me otpratio na pregled, pa opet nazad na kartanje.

Onda je mnogo porastao i dobio mišiće kakve je imao naš tata dok smo se kotrljali našom ulicom. Svako na svojim točkićima. Sada je on gurao kolica u kojima je veselo đipala njegova nečaka. 

Sada je on njoj čitao priče u kojima se Tezej, Orfej i Odisej trude da pronađu kraj sopstvene zgode. 

A ja sam čitala i savetovala njegove sastave. 

Sada je već skoro sasvim odrastao i sutra mu je rođendan. Skoro je sasvim odrastao i sada mu već njegova nećaka sasvim samostalno svojim ručicama pravi poklon za sutrašnji rođendan.

Ja više odavno nisam dete ali i dalje najviše volim svojim ručicama napraviti poklon. Ovo je moj poklon za dečakov rođendan. 

Pa srećan ti rođendan dečače večni što u kosi i dalje nosiš onaj isti vetar koji je strujao dok smo se kotrljali našom ulicom...!

A kakav kauč ima Keri Bredšo?

Tetka mi je rekla da na mom novom kauču piše moje ime.

Ne znam, možda je to i suština.

Kod tetke, sestra, ona i ja pijemo kafu i pušimo. Tetka uvek uzme jednu.

I tako život ide svojim tokom.

Tetka kaže da moj novi kauč sa ogromnim šampanj i crnim ružama nosi moje ime.

To je, valjda, važno.

A kad dođem kod sestre, onda siđemo do tetke da popijemo zajedno kafu.

U moru braće, to je moj ženski kutak. U oblaku dima i najcrnje turske kafe kakva se, izgleda, samo tamo pravi.

I tako život ide svojim tokom.

I to prilično neobičnim.

Nema tu Nju Jorka (iako sestra poseduje Manolo Blahnik). Nema prestoničkog galopa (iako ja jesam išla na jahanje).  Mi smo tek pripadnice nekih sumanuto različitih generacija.

No, u nas tri ženske sudbine šušte vojvođanskom varošicom.

Pa onda na tren zastanu. Da popiju kafu.

Dok je kod nas turske kafe nećemo mi za zapadnjačkom propagandom. Pušićemo kao Turci.

A tetka mora da se ofarba. Sestra čeka onaj prsten u Mangu na sniženju. Ja nisam oparala zadnji zašiveni deo kaputa jer tako lepše stoji.

A horoskop nam dobar. Biće nešto.

No, tetka tvrdi da moj novi blesavi kauč vrišti moje ime.

A kako drugačije?

A kakav kauč uopšte ima Keri Bredšo? Ne znam. Ja, zapravo, nikad nisam gledala tu seriju.

Ma kakav Sulejman. Evo ti tetka zapali jednu. Pa da se smejemo.

A nismo mi svoje suze zaboravile negde usput. Samo smo ih u džepove spakovale. Kao rukavice kada se ulazi u toplo. Kad se seda za sto. Da se popije kafa.

Tetka život vidi. Sestra ga sanja. Ja ga izazivam.

A nismo mi zakopale naše razmirice, razlike. Samo smo ih toplo prihvatile. I njih poslužile kafom.

Onda je tetka, onako usput, negde uz dosipanje šećera, spomenula da moj novi nesmireni kauč nosi moje ime.

Ko će ga znati. Možda je to baš suština.

I tako život ide svojim tokom.

Devica je pametnija, ribe su češće u pravu

“Devica/podznak ribe
Ovo je tip Device bogat kontraverzijama i ozbiljnim suprotnostima. Ovde su svetlo i tamno, stabilno i pokretno, čvrsto i tečno, intuicija i razum, sukobljeni u jednoj međuzavisnosti koja ih tera na saradnju”

Vrlo jednostavno, eto mene. To o meni kažu stručnjaci. Ali ja nisam samo to. Moj je Mesec u blizancima a Venera u vagi. Sirota Devica stalno mora da kroti sve svoje dvostrukosti.

Pa da počnemo:

Ribe bi da slobodno plivaju. Devica se drži obale.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. Hoću li ja to onda živeti tako kratko?

Ribe uz muziku maštaju. Devica uz muziku očas posla oriba ceo stan.

Kažu da su ribe i same dovoljno dvostruke. U kombinaciji sa Devicom dobijamo potpuno podvojeno rastrzano biće. Devici u tom biću nije lako.

Devica bi ribe najradije izvukla iz vode, obrisala ih, osušila (isfenirala), lepo obukla i postavila da nešto čitaju.

Ribe Devici ne bi ništa. Ne zanima ih. Ni ne znaju da je tu. Samo znaju da ne bi da se osuše. Ovako lakše klize između života i sveta, haosa i dana, rada i noći.

Devica bi da sve teglice sa začinima budu jednake. I ribe bi. Jer to je lepo.

Devica bi da se dogovori. Ribe da se potpuno predaju, ili jednostavno uteknu.

Devica će kupiti avionske karte. Ribe će se svetlucave i prelepe šetati ulicama udaljenih prestonica.

Devica će zapaliti cigaretu. Ribe će u njoj dostojno uživati.

Devica je uvek čista i doterana, jer je to uredno. Ribe su uvek čiste i doterane, jer je to lepo.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. A nije li to prosto sazrevanje?

Okolina uvek više voli ribe. Ali ja volim tu jogunastu Devicu. Za nju sam neraskidivo vezana.

Okolina pak više voli ribe. Ali Devica je ta zbog koje su ribe to što sad jesu.

Devica voli da čita. Ribe da pišu.

Devici verujem. Riba se pomalo plašim.

Devica želi da istera. Ribe kažu nije važno. I zaista nije. Devica je pametnija ali ribe su češće u pravu.

Devica uči. Ribe stvaraju.

Devica ustaje rano. Ribe noću vilene.

Kažu da podznak preovlađuje u drugoj polovini života. A nisam li ja oduvek i jedno i drugo?

Ja volim tu šašavo pravilnu Devicu. A ribe, na moju sreću, vole mene.

Pokusala sam

Ne znam...pokusala sam da napisem nesto. Tekst je tu. Ali reci nikako da nadodju. Stalno nadolaze tudje. Dopusticu onda sebi da se potpuno slobodno njima i posluzim. Ionako je ovo sve sto trenutno imam da kazem. Hvala Lana...

“I was in the winter of my life — and the men I met along the road were my only summer. At night I fell asleep with visions of myself dancing and laughing and crying with them. Three years down the line of being on an endless world tour and my memories of them were the only things that sustained me, and my only real happy times. I was a singer, not a very popular one, who once had dreams of becoming a beautiful poet — but upon an unfortunate series of events, saw those dreams dashed and divided like a million stars in the night sky that I wished on over and over again — sparkling and broken. But I didn’t really mind because I knew that it takes getting everything you ever wanted and then losing it to know what true freedom is.

When the people I used to know found out what I had been doing, how I had been living — they asked me why. But there’s no use in talking to people who have a home, they have no idea what it’s like to seek safety in other people, for home to be wherever you lie your head.

I was always an unusual girl, my mother told me I had a chameleon soul. No moral compass pointing due north, no fixed personality. Just an inner indecisiveness that was as wide and as wavering as the ocean. And if I said that I didn’t plan for it to turn out this way, I’d be lying — because I was born to be the other woman. I belonged to no one — who belonged to everyone, who had nothing — who wanted everything with a fire for every experience and an obsession for freedom that terrified me to the point that I couldn’t even talk about — and pushed me to a nomadic point of madness that both dazzled and dizzied me.

Every night I used to pray that I’d find my people — and finally I did — on the open road. We had nothing to lose, nothing to gain, nothing we desired anymore — except to make our lives a work of art.

Live fast. Die Young. Be Wild. And Have Fun.

I believe in the country America used to be. I believe in the person I want to become.
I believe in the freedom of the open road. And my motto is the same as ever —
I believe in the kindness of strangers. And when I’m at war with myself — I ride. I just ride.

Who are you? Are you in touch with all of your darkest fantasies?
Have you created a life for yourself where you’re free to experience them?
I have.
I am fucking crazy. But I am free."