A šta kad neću?

I kako to sad ljudima objasniti...kad svi odu a misli ti dželati...

A ti sve savršeno razumeš al' da se pomakneš ne umeš.

Ma neću.

Da li se bojiš da ostaneš sam? Da nestanu svi glasovi i kikotanja...Da li se plašiš? Panično.

Sartr je rekao da smo svi osuđeni da budemo slobodni, to jest, da ne možemo da ne budemo slobodni.

Ali ja neću.

I kako sad to ljudima objasniti....da se bojiš da ostaneš sam...Panično.

A sve možeš i sve imaš. Dve ruke, dovoljno nogu i pregršt mašte. I možeš sve. A ti eto nećeš.

A glasovi vrište ustaljene fraze: ko ti brani, sam sve biraš, imaš svu slobodu ovog sveta...

I kako sad to ljudima objasniti...kad svi odu a tvoje te mogućnosti guše.

Kad ostaneš sam a izobilje izbora nemilosdrno ograničava. Kolje.

Da li je i odluka da ništa ne odlučiš i dalje odluka?

Da li je prostor izbegavanja zapravo suočavanje sa odsustvom?

Kako to kad znaš šta hoćeš a to je da nećeš?

Kako da potrčiš kad te cilj ne zanima?

Kako da stojiš kad te mesto ne drži?

Bojiš li se da ostaneš sam? Plašiš li se? Panično.

Jer nestanu glasovi, nestanu kikotanja. Ostaje samo sloboda.

Možeš da izabereš sve što hoćeš. Dve ruke imaš, sasvim dovoljno nogu i pregršt mašte. Treba samo da hoćeš.

A šta kad neću?

Pa ti onda neći.

Jer i izbor da ništa ne izabereš ostaje izbor.

Zidovi su bili isti, samo ja nisam umela da pravim kolače

Sišla sam do radnje po čokoladu za kuvanje zaboravivši da je praznik. Našla sam radnju koja radi, odlučna da napravim medenjake sa čokoladom. Popela sam se u stan peške. Tako se valjda poništavaju kalorije od još hipotetičkih medenjaka. Svaki put se pomalo iznenadim…ali nema šta, to je to...zidovi su isti, samo je tepih nekada bio bordo.

Čitam recept za medenjake. Dodajem cimet i čokoladu iako ih nema u receptu. I dalje vrišti ista pesma...dođavola skroz sam navučena...sve je smućkano i gurnuto u rernu. Rasklanjam uprljano.

Zidovi su isti, samo je kuhinja tada bila bela.

E sad bi bilo dobro zapaliti jednu. Odakle mi ideja da ne kupim cigarete? A, da. Od dragog brata koji propagira skidanje sa nikotina nakon što se sam prosvetlio nekom truć trać knjigom isceljenja...pogledavam po sobi...

Zidovi su isti, ali je nameštaj bio zelen.

Pa...kafa bi mogla da me zavara. Obožavam miris turske kafe...obožavam prizor kafe koja vri, penje se uz džezvu i tek u poslednjem trenutku pred kipenje ja isključim plin i nasmejem se. U pravi čas. Kafa se puši na središnjem stočiću.

Ma zidovi jesu sasvim isti ali je sto bio stakleni.

Imam strašno puno cveća. Veštačkog. Ali ne onog seljačkog. Ako niste znali svaki je cvet pažljivo odabran a ta industrija je uznapredovala u estetskom smislu. Jedan je buket poseban. Donela ga je mama iz Beča upakovanog u najšuškaviju priču o šarmantnoj radnji koja samo bukete veštačkog cveća prodaje. E on je prelep. Za klasu iznad svih. Pa je shodno tome dobio počasno mesto na najlepšem ikad unikatnom trpezarijskom stolu.

Zidovi su potpuno isti ali nekada je tu umestog tog stola stajao šank.

I šta sad?

Fale mi reči...hm...nedostaje mi kraj...

Mora biti ubedljiv. Onako, kao i svaki put, moram završiti nečim što će ostaviti utisak.

A možda: "Da, tada zidovi jesu bili isti, samo ja nisam umela da pravim kolače"?

Ne, suviše predvidljivo. 

Ja, eto, nemam sad taj kraj. I neću da ostavim priču za kasnije. Neću ga kasnije smisliti. Ako i hoću to onda neće biti kraj ove priče. Neće joj pripadati.

Za ovu priču ja jednostavno nemam kraj.

Kako se lepo može plakati u redu u banci

Prelazim četkom preko prevoja nosa, jagodica, udubljenja ispod očiju. Poznajem to lice, toliko sam ga već puta šminkala. Znam mu svaku manu, neravninu, poru. Na slepo znam gde je mali vidljivi splet kapilara na desnom obrazu. Gde je koža najtanja, najprovidnija. Znam šta treba zasenčiti, gde staviti svetlijeg korektora.

Kako se može plakati pa izaći na ulicu?

Stavljam crnu senku na kapke. Uvežbano. Preko crnog krejona, samo na određena mesta.

Kako se može plakati a da se to ne razmaže?

Izlazim na ulicu sa novim jarko-crvenim karminom. To je sad moderno. I volim. Prethodne sam noći namazala debeli sloj labela jer su mi usne strašno ispucale.

Kako se može plakati a da se usna ne izgrize?

Ujutru me je probudio budilnik, rano. Prerano. Nisam uspela da dovršim san. Ujutru uvek odmah pomislim šta treba obaviti. I šta ću doručkovati. U kupatilu me je opet čekalo kapljanje.

Kako se može plakati a da se ne nakvasi krpa stavljena da spreči poplavu?

Sa doručkom i kafom, sedam za kompjuter.

Kako se može plakati a da tastatura ostane suva?

Ispeglala sam pantalone koje su me čekale na fotelji. Prethodno sam sipala vodu u peglu. Naprskane, te se pantalone mnogo lakše peglaju. Suve, gotovo ih je nemoguće ispeglati. Valjda je tako i sa podočnjacima. Preko pidžame sam navukla debeli džemper.

Kako se može plakati a da ti ne bude hladno?

Uveče se ponavlja ritual šminkanja. Samo jače. Muzika će biti glasna, ne sme proći kroz slojeve šminke.

Kako se lepo može plakati a da te svi gledaju. Kako se lako može plakati a da niko ne vidi. Kako se zapravo jednostavno može plakati u redu u banci, dok se ljube prijatelji, dok se govori za katedrom, dok se zovu majstori.

Kako se divno može plakati suvo. 

Jedan par čizama i jedan kontejner u Brižu

Priča je kratka. Neutešno kratka zapravo.

Danas sam na ulici videla jednu devojku u čizmama kakve sam i ja do nedavno imala.

Te sam čizmice kupila mnogo davno. U vreme kada je još vremena bilo. Na pretek.

Platila skupo, mama doteglila iz Italije. Zaista su bile savršene. Štikla srednje visine, plitke, one najbolje braon boje i ogromna mašna sa miss sixty kopčom. Ma znate ih sasvim sigurno, te su sezone bile starlete njihove kolekcije.

Ja sam ih, naime, nosila i nosila. Nekoliko hladnih i kišnih sezona. Svašta su preživele. A dotukla ih je konačno belgijska kaldrma u magičnom Brižu. Al' baš onako dotukla. Flekica na peti je sasvim otpala a gladna zubata kaldrma je to dočekala da krene da ih gricka po drvenoj nezaštićenoj štikli.

Bez mnogo razmišljanja, jer za stvari je zaista besmisleno vezivati se, kupila sam drugu obuću i u istom gradu, iznad jednog kontejnera, svečano se rastala sa njima. Tada sam se smejala, držala nekog za ruku i nastavila dalje. Čizmice su, u jednoj kesi, počivale na dnu kontejnera jedne magične zemlje...

I najnenadanije uspomene nekad neizrecivo zabole. Gde su sada te moje čizmice...da li sam pogrešila...

Pitanje je zaista beskrajno jednostavno...doživite ga jednoslojno, molim.

Da li sam ih mogla još jednom odneti kod obućara?

Mekša da razumem, čvršća da umem

U životu se draga s vremenom jednako mekša i čvrsne.

Smekšaš da razumeš, očvrsneš da umeš.

Da strpljivo odgovaraš na mala pitanja. Da hrabro staješ pred ona velika.

Da pričaš za laku noć kad ti se samoj sklapaju oči. Da pričaš strpljivo. Da oči držiš snažno.

Tako ti se u životu draga sa zrelošću jednako mekša i čvrsne.

Smekšaš pa razumeš, očvrsneš pa umeš.

Ruka je mekša da češka. Čvršća da gura, nosi, seče, pere.

Dere.

Mudrost je draga upravo da se jednako mekša i čvrsne.

Smekšaš da razumeš, očvrsneš da umeš.

Sa mekoćom prihvatiš, sa čvrstinom ćutiš, patiš a ne patiš.

S vremenom draga ništa pametnija nisi. Samo jednako mekša koliko i čvršća.

Jedno se, doduše, sa sigurnošću, nauči.

Nauči se da sve uvek izgleda strašnije dok se ne doživi. Jer kad se doživi strašno se pretvara u sada. A kroz sada se mora proći. To je valjda najistinitiji zakon postojanja.

Istinitiji i od zakona rađanja i smrti.

S vremenom draga naučiš samo to.

Da ništa ne tvrdiš jer postaješ mekša.

Da ništa ne razblažuješ jer postaješ čvršća.

Mekša da razumeš, čvršća da umeš.