Rođendan najneobičnijeg dečaka

Bila je to jedna sasvim neobična beba.

Od onih što nikada nisu imale mlečno plave oči.

Od onih što od prvog udisaja svoju ugalj crnu kosu nisu menjale paperjasto dečije plavom.

Od onih tihih kao noć

Koliko je samo neobična ta beba bila nije ništa naspram onog koliko će to neobičan dečak postati.

Od onih što ćutke trpe sve sestrinske igre. I u njima, prepuni ljubavi, uživaju.

Od onih mudrih.

Dok su glupi dečaci skakali i razbijali, ispuštajući blentave zvuke, on je mudro ćutao.

Dok su oni pametni neprestano brbljali iritantno ličeči na male odrasle lutke, on je mudro treptao.

Krupnim ugalj crnim očima.

Sve ga je zanimalo i majstorisanju se predavao u tišini.

Za čas bi razalatio svaku igračku da vidi od čega je načinjena.

Stariju sestru je bezuslovno voleo.

Mlađem se bratu od srca radovao.

Uvek izazivajući jednake ovacije oduševljenja gostiju, slučajnih prolaznika i namernih rođaka.

Kako je lep. Kako je miran. Kako pametno gleda.

Poseban.

Koliko je to samo neobičan dečak bio nije ništa naspram onog koliko će to neobičan momak postati.

Zašto bi učio? Sve je on to već negde saznao.

Zašto ne bi bio najbolji? Sve je to već negde bilo zapisano.

Zašto bi i dalje ćutao? Toliko toga u njemu samo je čekalo da se u reči pretvori.

Stariju sestru i dalje bezuslovno voli.

Mlađem se bratu jednako od srca svaki put obraduje.

U poslednje vreme uvek je negde daleko. Ali nikada nije zaista otišao.

U poslednje vreme njegova dečija lepota bezobrazno se otela kontroli.

I uvek jednako izaziva ovacije oduševljenja gostiju, slučajnih prolaznica i namernih devojaka.

Kako je lep! Kako je šarmantan! Kako je pametan!

A on uobraženo mari i svesno primećuje.

Pa onda skromno pita za mišljenje, plemenito uvažava.

Kad treba tegli kese, čeka na aerodromu, čuva male šumske košute, kupuje fine glatke časopise, piše apstrakte, kuca eksere...u kobnom trenu donese neophodnu kutiju cigareta.

U poslednje vreme bez njega se ne može živeti.

Smejati, filozofirati, preživeti.

I sve mu pošasti ovoga sveta ne mogu ništa! 

Jer i sa belim tragovima on i dalje ugalj isijava. Jer i sa bolom u ramenu i dalje jednako čvrst oslonac pruža. Jer i kad mu se desni stidljivo skriju jednako belo bez mane osmehuje.

Jer možeš se dragi iznutra lomiti, tvoja je ljuštura zauvek bezgrešno savršena a bubrega, najdraži, srećom imam dva ja!

Kako se glupkasto razgovara sa Skarlet

-          Dobro jutro draga, nismo se dugo videle.

-          Mislila sam da si u međuvremenu postala pametnija.

-          E pa, vidiš, nisam. I dalje sam ona ista mala devojčica koja svaki put misli da će kraj filma biti drugačiji. Gledam ga 3 sata svaki put u nadi da je neko promenio snimak. Hoće li se naći neko pametan da to učini? I pri tom ne mislim da onaj glupi fake nastavak neke tamo spisateljice. Da, pročitala sam ga. I bila sam srećna. Ali je fake. Ti u njemu nisi ti.

-          Nisam, istina je.

-          Da, oči ti nisu jednako zelene. A zato sve uostalom želimo baš Reta?

-          Kako zašto, pa crn je. To je dovoljno. Toliko je taman, da na crno miriše. Ja to znam.

-          Molim te, još jednom mi kaži, iako sam te toliko već puta pitala, al' vidiš da ništa pametnija nisam i da sam odgovor odavno zaboravila, molim te samo mi kaži, zašto, zašto smo glupe, pa ne razumemo?

-          To je glava draga. Intenzivna, prava. Zato što smo se kao male najviše volele verati po drveću. Zato što smo mogle.  Sve.  Pa smo umislile da možemo i više.  Zato što smo imale haljina prešarenih. Uzak struk i lepu kosu.

-          Ali ja i dalje imam te haljine, taj struk i tu kosu. I dalje se mogu uz drvo uzverati za tili čas, i dalje su mi noge gipke. Zašto onda više ne mislim da sve mogu? Zašto sam nemoćna, pa ne umem?

-          Zato što sad haljine više nisu važne. Zato što se kosa podrazumeva. Struk i noge su stara slava, a glava? Ona se jedino opet na drvo uzverati može i gledati dole u pregršt zadivljenih dečaka. Al je nesvest hvata kad vidi da u gomili više jednog nema. Sve su glave ostale plave.

-          Ali on nikada nije ni bio u gomili. On je šeretski stajao ispod ogromnog stepeništa. Nije tražio obećanja, uzeo je. On nikada nije bio u gomili....

-          E pa onda si sad shvatila.

tok...i rok...

Pa i nemam baš mnogo vremena da pišem. Toliko je već vremena otišlo na suze.

A u meni kulja.

Nije to sad važno, jer moram da radim. Nemam sada vremena da pišem.

A šta sad, pa tako je toliko puta bilo. Biće opet nekih novih puta, puteva...

Ionako sad nemam vremena da pišem.

Kulja.

Živote koliko sam besna. Nema toliko velikih slova....

Koliko bih vikala.

Lupala. Treskala. NECU! Ali ni to nisu ni izbliza dovoljno velika slova...

MRZIM!

tugujujem.

...p...l...a...č...e...m...

L-U-P-A-M !-!-!-!

Pa onda sednem da radim.

Jer, kao što sam već rekla, sve je to život. Nemam ja vremena za izlete iz njega.

Ja već danima sedam da radim.

Za drugo nemam vremena.

Samo sedam...i onda opet:

MRZIM!

tugujujem.

...p...l...a...č...e...m...

L-U-P-A-M !-!-!-!

i BAŠ ME BRIGA što treba da radim...

Samo se intenzivno može razumeti

Kad slušaš melodiju i čitaš tekst a ne osetiš nije dobro.

Znači, dragi moj, da nekako nisi sasvim živ. Ako ne umeš sročiti nisi još ni pokušao. De, odvaži se.

Kroči.

Nisam ni ja oduvek znala. Došlo je sa prvom suzom. Ma ne znam više ni kada je to bilo. Došlo je sa prvim smehom. Iskrenim i do ludila jednostavno spontanim.

Došlo je sa saznanjem da pasivno ne postoji. Samo se intenzivno može razumeti. Ako to ne osetiš, veruj, nije dobro.

Sumanutost je valjda jedini pravi oblik onoga postojati.

I tu nema računanja. Nema sutra. Nema zbog. Razlog je puko zato. Razlog je tako eto opet sasvim intenzivan.

I nemoj ni pokušati da mi objasniš život. Ja ga samo neposredno želim. A ako to ne shvataš, znaj, nije dobro.

Uvrsti u svoje zadatke da ideš. Da uz neku pesmu sasvim iskreno ridaš. Uvrsti u svoje zadatke da je ne izbegavaš. Da je slušaš. I melodiju i reči. Ako ih ima. Ako ih pak nema a ti smisli. Od doživljaja se trenutno plete.

Uvrsti u svoje zadatke da dan provedeš sasvim sam. Da se setiš i kada boli.

Zapiši sebi u raspored da jednostavno ne radiš ništa. I samo me slušaj. A ako ne čuješ, nije dobro.

Jedini je oblik shvatanja upravo taj.

A onda opet pusti melodiju i čitaj tekst. Tako se emocije uče.

Jer jedini je oblik doživljavanja taj.

Znaj samo da doživljeno nema kud da ode. Sagradi mu dom od reči. Ako ne umeš znači da još nisi pokušao.

Znači da nekako nisi sasvim živ.  

I hajde, odsviraj mi sad. Hoću da osetim. Da osećam. 

Jer pasivno ne postoji. Samo se intenzivno može razumeti.

Jer sam ponekad sasvim prijatna

Molim te nemoj me voleti. Ja sam sasvim živa.

Nemoj me voleti.

Jer bih ti mogla i uzvratiti.

Nemoj me zavoleti.

Jer moja je sreća najsrećnija, najveća. Radujem se kao dete, zacenjujem i onda letim.

Ali nemoj me voleti.

Jer moja je tuga, molim te veruj, kao nijedna druga, crna, niska, najniža.

Jer ja sam sasvim, sasvim živa.

Nemoj me voleti.

Jer me je zapravo jednostavno razumeti.

Jer sam sjajna, jer sam grozna.

Jer sam samo kao i svi drugi.

Nemoj me voleti jer sam suviše lepa. Suviše dosadna.

Jer sam dovoljno ružna i ponekad sasvim prijatna.

Nemoj me voleti jer ti možda i neću uzvratiti.

Jer ću patiti a i ti ćeš patiti, sasvim izvesno.

Zaboga, nemoj me voleti.

Jer su mi noge suviše tanke, suviše me je lako preboleti.