Grad je grad

Grad je grad ako ti od običnog dana ume napraviti avanturu.

Samo svojim dahom, oštrim, od kojeg uši i nos bride.

Pariz je grad. Onaj koji svojom surovošću omamljuje. Koji svojim iznenađenjima plaši. Svojom trenutnošću zaglušuje. 

Grad je grad ako u njemu žive ljudi čiji te dom ume starosedelački primiti.

Estetika sivog, ludački velikog i živog grada tada je sasvim šarena. Volšebno tiha.

Dablin je grad. Onaj koji me je svojim prosutim suvenirima na svakom ćošku budio.

Grad je grad kada ti neočekivano otkrije neku skrivenu staru zgradu koja od prosečnog popodneva napravi priču.

Baš ovu priču.

Priču o betonskim meandrima, poljupcima ledenog kovanog gvožđa i lupanjima srca prikačenog na krvotok gradskog prevoza.

Grad je grad ako ti posle vekova neinspirativne šarene varošice na usne spusti zagonetan osmeh i požuri kući da na papir staviš redove za koje ćeš samo ti znati koji događaj zapravo kriju.

Beograd je grad. Čija magijska svakodnevica daje obredni smisao tvojim koracima.

Ponekad se i najjači raspadaju

Htela sam svetove.

Pa sam svetove i osvajala.

Al’ osvajanje je, dušo, permanentna kategorija. Sasvim nesvršenog karaktera.

Htela sam svetove. Veselo. Uz muziku. Ljudi to retko praštaju.

Silinu mog besa retko kad će pročitati oni koji bi trebalo. Šteta.

Moja je otvorenost često prevelik zalogaj.

Moja snaga najpodmukliji moj neprijatelj.

Da, veselost ljudi najređe praštaju.

Htela sam svetove.

Al’ ne te vaše zatvorene! O kakvi su vam to samo umovi?! Kako li se ne poguše?!

Moja vam je etika nespoznatljiva? Ne znači to da je nema. To samo znači da nema vas. Odavno. Odavno ste mrtvi za sve svoje iskonske želje. A mrtvima je svaka muzika uzalud.

Htela sam svetove. Uz bubnjanje. Agresivno.  

Al’ ponekad se i najjači raspadaju.

Doduše samo na tren.

Jer osvajanje je veština iterativnog.

Izgaranje vam je moje nepritvorno sasvim nedokučivo? Čitajte sad zato: Istrajnost je moja promenljiva! Uporno ću vas širinom razoružavati. I kad me najdublje ganete neću se zatvoriti. Jer to je siroto vaša osobina. Koju ja na sebe ne umem projektovati.

Da, svaki je greh moj. Osim licemerja, čitajte i to. I samo sudite. Jer skučenima je svaka širina uzalud.

Ja ću i dalje svetove osvajati. Razdragano. Jer to, avaj, ne umete svariti.  

Jer ja ne planiram umreti

Noćas je vetar opet šaputao...

Koliko još nameravam da živim?

U meni je, dragi, više puta po 5 litara krvi, najmanje 12 očiju, sigurno 24 ruku i nogu, 195 godina mojih i njihovih srećnih trenutaka (jer godine se u ljubavi množe, moje na sve njihove nadodaju) i 8 godina najčistijeg nemnožećeg elementa ljubavi.

Misliš li da mogu umreti?

Vetar je noćas opet šaputao...

Nismo se dugo videli. Menjala sam neke stare svetove za nove. Al vetar je na svakom kontinentu jedan te isti.

Mazio me je. Bilo mu je drago. Skidao je sa mene tačno one mirise koji mu se nisu dopali. Nanosio neke nove...

Koliko još nameravaš živeti?

Ah nisam ja još zatvorila kovčeg u kojem čuvam sve mirise. U njemu je još 276 godina mesta.

Noćas mi je vetar šapnuo neke nove. Ali svaki novi na neki način zaliči na neki već upoznat.

E zato suza ume da krene. Jer nekad dah na uhu zaliči na grobnu tišinu. Na nestali život. 

Onda ga oteram što pre, jer o mrtvima sve najbolje. A najbolje je ćutati.

Kad ja već ne umem umreti.

Vetar je noćas šaputao...opet.

Opet si, Anja, svetove menjala...zna on da me ništa dugo ne drži.

Zato i plovi svetom, skuplja mirise nove, pa se vrati, na kožu mi ih nanese. Da bih mogla da nastavim živeti.

Ako ste se ikad pitali zašto vetar postoji, sad znate. Ako ga ne volite, izvinite. On zbog mene postojati mora. Jer ja ne planiram umreti.

Dokle ćeš, Anja, tako neumorno živeti?

Znaš ti da ja samo sa tobom ljubav vodim. Noću kad mi kožu svojim ledenim dahom ježiš. Koji god da mi miris doneseš, sa kojeg god od najudaljeniih svetova, znaš ti, Vetre, da ja samo tebe kroz njih zapravo ljubim i, gladna, nezasita, nove iziskujem, iz tebe pijem, tražim.

Jer ne, nikako ja neću umreti. Dokle god ima svetova starih za nove trampiti...al’ ne veruj mi vetre, lako ja umem u toj trampi i prevariti. 

Sa svojih deset prstiju

Moj je tata besmrtan znate.

Napolju se, za noć samo, čitavo jedno godišnje doba promenilo.

A sve ću sa svojih deset prstiju naučiti.

Za slučaj da možda i nije.

Plesati umem. Mnogi to ni ne znaju. Kad je tama naročito.

Ili kad suza neće napolje.

I kidati i lomiti. Pa sklapati. Nekad bezuspešno. Ali sve ću sa svojih deset prstiju naučiti.

Moj je tata besmrtan, znam.

I peglati odavno znam. Nije to nikakva tajna.

U poslednje vreme naročito se bavim peglanjem bora. Zafarbavanjem briga.

I čari tajnih veština od njega, dan po dan, tiho nasleđujem.

Na njemu je samo da bude besmrtan.

Kad je neki problem naročito uporan samo ga on može ošmirglati.

Ipak, sve ću sa svojih deset prstiju naučiti.

Za slučaj da nije.

Deka je, znaš, besmrtan, jutros sam joj rekla.

Nemoj ti da brineš. Kada boli mama ume i bol da prođe.

A jutarnje mirisanje posebna je magija.

I nju ću sa svojih deset prstiju savladati.

Za slučaj, iako neverovatan, da nije.

A kad život jako zaškripi ja se samo setim da moj je tata besrmtan sasvim.

Jer tako sam odlučila.

Zagolica me, ponekad samo, ta sumanuta želja da sve sa svojih deset prstiju nastavim učiti.

Za gorki slučaj da on to možda, samo možda, nije.

Kad ja nisam puna besa

Zašto sunce sija tako jako? Kad ja nisam puna besa.

Nekada sam mislila kako se iz aviona sigurno može dodirnuti oblak.

Sada ih sve samo prelećem.

Možda sam izgubila osećaj u vrhovima prstiju? Trebalo bi da se malo duže zadržim na njihovoj teksturi.

Jer ima li uopšte nepotrebnih veština?

Zašto sunce prži tako jako? U meni nema ni trunke besa.

Volim svoju kosu i dobro se slažemo.

Prezirem miris lubenica. I njihovu patetično poroznu strukturu. 

Lubenice su uvek uzavrelo trulo leto oko kojeg se roje kontejnerske muve. 

I svi se tako sladunjavo u njima dave kao da ne čuju njihov vonjavi vrisak: prevremešne smo, hoćemo septembar!

Zašto je sunce tako uporno prejako kada nisam ni najmanje kivna?

Prevremešni smo svi kad avgust dotakne svoje konac.

I najjačima glava pada.

Univerzum je postavio okrutno pravilo koje glasi: Veličansvetna širina pitanja bepostrebno se srozava banalnošću odgovora. 

Mislim da me moja neprijatna radoznalost uvek goni ka toj ograničenosti. No ne zadugo. 

Dugotrajnost je moja najveća boljka. 

Odgovori pitanja ni najmanje ne zaslužuju. Kao što kraljevski septembar gordo proteruje lubenice.

Zašto uopšte sunce i dalje peče kad u meni nema besa?

Septembar. Jer se suvereno vraća red.

A ja samo kad je red mogu sladostrasno da skrenem u grešku. Ne onda kada svi bludno halabuče. Tada tajne ne postoje.

A tajna je Razlog.

Veština je pak ne mariti. I ujedno i najveća sila privlačnosti. 

A spokoj je uvek u njenim široko otvorenim lešnikastim očima. 

To je valjda jedina stalnost. I jedni odgovor koji se uvek iznova sa istom draži novine nameće-

Ushićeno shvatam; ona je moj refren.