Kaciga što miriše na mene

Nema vas nigde među mojim prioritetima.

Dečaci.

Bio je jedan samo. Od pre 19 godina. Među prioritetima. 

Brundao motorom ispred mog ulaza. A ja uvek strčim.

Jer on se ne boji ničega.

Ni da se pobije. Na ledu, u ringu, na ulici.

Ni da zgazi 200km/h bez kacige.

Ni da stane nasred raskrsnice da mi mazne cvet iz gradske žardinjere.

Ničega. Osim mene da zavoli.

Vazduh još jednom postaje svežiji. Još jednom smo na pragu septembra.

Prošle godine u ovo vreme sam se opet u njega zaljubila. Treći put u 19 godina. I opet ga stavila među prioritete. Kao onda ’99. pa opet ’03.

Dečaci…Nema vas uopšte među mojim prioritetima. Daleko ste od moje snage miljama.

Moja je nezavisnost izvan vašeg radara.

On je bio taj opasan frajer što se voli u naletima ceo život.

I nikako da shvati da ću i ja njemu biti isto. I nikako da prestane da se opire našem filigranski ispletenom usudu.

Jer on je uvek sasvim mangupski hrabar.

Dok gazi preko 200km/h bez kacige.

Dok u ponoć upada i govori da je zaljubljen u mene.

Baš uvek on je zbilja naopako hrabar.

Uvek, osim kada treba mene da prihvati.

Opet mi se vraća na slušanje IAMDDB. Kao prošle jeseni. Kao onda u Engleskoj, kad me je ostavio pa sam ponovo davno dečije zaboravljeno prkosno patila. Ta je muzika baš lila boje prošlogodišnje sete.

Ponovo mi se nosi turban u boji neke ukusne kiše. I kimono u koji bih zamotala sve svoje devojačke naivne čežnje.

Jer proces evolucije nekako je zaobišao moj raspojasani kod za strast prema nevolji i ostavio netaknutom moju životinjsku opčinjenost izvajanim torzom i opasnim šakama.

I tako, dok svi ostali počivaju jako daleko od mojih prioriteta; sa svim oznojanim separeima i ribama u najlonkama;

sa svim grupnim letovanjima i zajedničkim kreditima,

..moja će kosa nesputano lepršati niz stepenice svaki put kad on ispred ulaza zagrmi, kao neko veče, pa mi sutradan kaže da mu kaciga još miriše na mene.

Ako te neću

Elegancija je jedinstvena stvar.

Šapuće ti postepeno sve što treba da znaš.

Koje su, na primer, priče za park sa psima. I mnogo važnije, koje nisu.

Pa se tako, samo smeškaš onima koji je nemaju a žele, o jarko žele, da ispadnu simpatično važni.

Punoletstvo je, pak, divna kategorija.Tada sve znaš a nikom se ne daš.

Svoju umišljenu savršenost sebično za svoje dodire čuvaš.

Pucaš od života a još uvek rođen nisi.

Elegancije, važno je to znati, nema na fakultetima. Niti bankomatima.

Ona raste duboko u nitima tepiha porodičnog doma. Što duže na njemu, bosonog, u turskom sedu sediš, sve više možeš raznim ljudima da se smeškaš. Sve manje otvoreno podsmevaš.

Ah nemoj misliti da se ja čuvam. Svojim telom jednako vešto raspolažem i u društvu i u samoći.

Nemoj sebi laskati da se ja iz nekog inata tebi ne dam. Nisi ti ni blizu dovoljno važan za moj inat.

Dvadesete ti, međutim, divno poruče da ništa ne znaš. Pa se onda neštedimice daješ. Eleganciju kojom si dojen iz tihog očevog pogleda želiš tvrdoglavo drugima da preneseš. Sasvim nesvestan da su to, avaj, ćorava posla. Svoje telo konačno shvatiš manje važnim, pa i njega pružaš, jer tako i treba.

Životni stil , razumi to, majka dodirom prenosi. To je razlog zbog kojeg u mojim rečima nikad ne možeš načuti da ja imam para. Možda baš i mnogo, mnogo para.

Nije da nemam želju da ti neke stvari objasnim. Već iskreno razumevam da ih ne možeš shvatiti. Nismo mi, gologuzi, na istom tepihu sedeli.

Pa ti se, stoga, samo ljubazno smeškam, dok tvoj se tvoj ego batrga u samodefinisanju.

Moj se ego, osobo, zove mnogo jednostavnije. I sada sam već ozbiljno u tridesetima. Ono što me sačinjava jeste čisto indiferentno samopouzdanje.

Zato shvati mladiću, ako te neću, a sve je veća verovatnoća da te neću, ja ne čuvam od tebe svoje telo. Niti želim time nešto da ti poručim. Ja samo tebi ne dam svoje vreme.

Pećina

Tišina je i tako sad baš i treba. Tišina je, recimo, gotovo pećinska.

Najgore od svega je biti okružen lošim književnostima!

Pričali smo jednom ja i dva ljubavnika. Ne moja, međusobna.

Da li sam pećinska žena?

Ima u tome nečeg. Svima nam primamljivog.

On napolju cepa drva a ja, bosonoga, kuvam topao puding. To mi je reciklirana misao.

On napolju tera zlikovce, dok ja negujem vatru u kaminu. Opet autocitat.

Gle, oba puta, on je napolju. Slika primamljiva. Nisam je nikad uramila.

Tražila sam od zaštitnika da me uči da bijem.

Gonila sam hranitelja da me uči lovu.

U svet sam po svoju lovinu sama izašla. Jednako bosonoga. Žuljevitih stopala.

Ma videli ste svi moja iskrivljena stopala!

Žuljevi su, doduše, na njima od štikli.

Tabani od modnog iskaza ubogaljeni.

Avaj, puno je onih što pišu za mase. Jasno. Pitko.

Njihovi su totemi tek nešto iznad zemlje. Često brkati. Al’ brada im nikako ne raste.

Oni su samo pritvorno pisci. U siromaštvo lažno obuveni. Jer tako misle da im reči zvuče umnije.

Rastala sam se ja davno od tih loših književnosti. U gustu se bradu kunem, jer lamber je jezivo in.

Sedela sam tako nedavno sa dva ljubavnika. Ne moja, međusobna. I ne u pećini, na njihovoj terasi.

Jeste, tu smo još jednom zaključili da sam ja zapravo eklektični gej muškarac.

Pa smo tako nas trojica se negovanim bradama raspredali.

Jesam li ja dakle pećinska deva?

Kakvog bi ukusa bio puding koji bih ja skuvala?

Nemam predstavu. Ali znam da bih ga mešala varjačom od najkvalitetnijeg drveta. Šerpa bi bila kobalt plave boje. A šporet iz neke najnovije retro kolekcije.

Stajala bih u satenskim baletskim patikama a oko mene sve bi bilo toplo. I mirisalo bi, eto, na taj mekani puding.

Pisala bih, da sam pisac, samo bogatim rečima. Možda one i ne bi mnogo značile.

Ali što bi zvučale! Zvonile. Krupno.

Teške i opojne kao puding što se gusto i lepljivo razliva sa drvene varjače.

Ma jasno je meni da vi to slabo razumevate. Moj je totem suviše visok.

I ne znam, dragi, da li bih ti ikad išta skuvala.

Ali budi siguran – naša bi pećina bila najlepša!

Frajeri koji umeju sa alatom

Upozorenje pre čitanja:

Ovaj tekst biće za promenu poražavajuće jednostavan. Bez imalo stilskog promišljanja, samo ću izneti nekoliko bolno prostih istina.

1.       Žene u prevozu i dalje imaju previše plastičnih noktiju, životinja na stopalima i ispeglanih kosa.

2.       Naši ljudi i dalje mediokritetski sanjaju o nekom boljem „inostranstvu“.

3.       Iako sam ponovo počela da ne izgledam kao krpa, ja i dalje patim.

Nije se zapravo mnogo toga u odnosu na ranu jesen promenilo.

I dalje padam na frajere koji umeju sa alatom.

Stil je i dalje moja ultimativna religija.

Uveče i dalje najviše volim zvuk svoje posteljine. Miris cigarete kad se ceo stan umiri.

To su i dalje ritualno moji trenuci kad u tišini pobrajam sutrašnje obaveze, napukla prezrela premišljanja i nedozrele dečake.

Kako se moja lirska bajka rane jeseni, pretvorila u tragediju mlade zime epskih razmera?

Kako je miris cimetaste bundeve naprasno prokisao?

Oduvek sam bila čuvena po brzini.

Celog života živela previše stvari po jedinici vremena.

Kad sam nizala uspehe, to je bilo samo zahvaljujući toj veštini.

Kad sam grešila, to je bilo samo iz brzanja.

Kad sam varala, to je bilo samo zbog nesposobnosti da isti broj dečaka rasporedim sekvencijalno u vremenu.

Onda su odjednom neki kokteli od maline, letnje večeri na reci i par ubranih cvetova zamrznuli ceo snimak.

Počela sam da živim polako i dišem samo zaljubljenost, petnaest godina staru, zatrpanu ispod debelih naslaga nekoliko drugih, u međuvremenu proživljenih, života.

Vernost jednoj priči očekivano me je porazila.

Od verovanja u samo jedan život po jedinici vremena ostalo je mi je tako samo pregršt pitanja:

Kako to da se ta naivna bajka rane jeseni pretvorila u zaglušujuće krvavu tragediju mlade zime?

Da li sam zauvek prestala da budem ona anja koja se neobavezno prepušta i zaleće bez ustezanja?

Da li bi trebalo da se, makar privremeno, pritajim? Povučem sa tog, nadasve poremećenog i prezasićenog, tržišta?

I konačno, kome zapravo smem da priznam da se i dalje ponekad dopisujemo?

Ne javlja se, samo odgovorim kad me neko pita.

Zaboravio me je, dodam još uz to. Jer to je svakako i pored par besmislenih poruka ionako teška istina.

A na nekim dobro skrivenim hartijama i dalje leži hiljade redova njegovog ispisanog imena.

  

Neplanirano dugo presedanje u Minhenu...

Nikako ne mogu da se odlučim: da li verujem da svojim stavom kreiramo i prizivamo sve što nam se događa ili se to događajuće ponaša kao neki nadmoćni organizam čiji su delovi u međusobnom dosluhu i dogovaraju se kada će da nam se dese (i da, u glavi mi je totalno čudovište iz Stranger things).

Trenutno toliko snažno patim da i samu sebe iznenađujem.

Iznenađujem se i snagom kojom prelazim preko te patnje da čak i sebe na trenutke zavaram i pomislim: ala je tebi sestro strava!

Pa da li bi mi zaista i bilo strava ako se u to dovoljno ubeđujem?

Pokušala sam. Uzela sam neko veče neku napuštenu Žanu Poliakov.

(Sama činjenica da sam za njom posegla već znači da sam u sranju. Činjenica da je nepročitana govori o tome da sam iz nekog prethod sranja izašla pre nego što sam je dovršila. Prosto nije više bila potrebna.)

Energy flows where the attention goes. Pokušala sam da moja pažnja ne bude usmerena na to koliko patim.

Pokušala sam. Čak sam počela da furam turban, na modnom okupljanju unikatne prirode kupila kimono…ma samo još da sam imala organsku kafu i neki ommm u rukavu.

Ali avaj! Sledećeg dana pas mi je do najsitnijih delića iskidao Žaninu knjigu.

Moj pas koji nije pre dirao knjige, uvek ostavljane na stočiću u dnevnoj sobi.

Nismo sestro još toliko pale. Have some dignity please! Poruka jasna. Loud and clear.

Dakle, ako se samo pravim da je sve ok biće mi zapravo gala?

Mojito za šankom, Dreezy sa slušalica, odličan ruž i hrabar outfit.

I par poziva nekih persona sa prethodnih stranica mog horor psiho trilera.

I eto odatle, napada me pitanje: da li smo u izvesnim godinama neminovno potrošili sve karmičke mogućnosti novih susreta pa smo, poput sirote postmoderne, osuđeni na recikliranje?

Mislim, ja zaista pokušavam da budem environment osvešćena pa mi kosmos možda zaista govori da je bahato trošiti nove frajere kad toliki eno ih u kanti, do pola potrošeni, neki još u celofanu.

Besramno rasipanje resursa. Jer, šta god mi pričali, muškarci su ipak najugroženiji resurs u poslednjih par decenija. Nemam brojke da to dokažem. Nemam formalno istraživanje i referisanje na pouzdane izvore. Ankete, intervjue i bočice sa dokaznim tečnostima (mada…). Imam samo svoj lični život i pregršt situacija iz njega koje skromno nudim na oltaru ove monološke rasprave.

No, vratimo se: zašto se mojih poslednjih 6 meseci vrti oko reciklaže? Da li sam u nekoj astrološkoj konjukciji sa svojom prošlošću ili je to puka slučajnost? Ako ne verujete ni u slučajnosti ni u horoskop ostaje jedino poruka okoline: recikliraj – nemaš izgovor!

I nemam nikakav zaključak za kraj teksta. I dalje egzistiram sa dilemom sa početka. I dalje sasvim zbunjena šta će biti moj sledeći kosmički korak, prema čemu će mi se otvoriti Venera (hopefully prema nekom Jupiteru sa dobrim povećim žezlom), zašto sam danas odlučila da ipak skoknem do Izraela, ali do Novog Beograda pak nikako, da li će moj pas nastaviti da gricka knjige sada kad mu se osladilo i koliko će me držati turban faza.

Izvesno je, međutim, da ću narednog meseca u ruci imati najvažniju ručicu, kao moju, samo manju, da ću nas posuti nekim najskupljim šljokicama i da ću se samo kratko javiti sa belgijskih božićnih marketa.

Priča se zaista nikako ne završava. Naprotiv tek počinje. A meni je ozbiljno gala!