Mislim ujna, ono, daaaj!

Imam ja jednu veoma dragu mi tinejdžerku. Prilično je ružna i debela.

Slatka je kao mišić, tanka kao prutić. Ogledalo je prema njoj naročito surovo.

Nazvacemo je Dejana.

Pre nekoliko meseci Dejana je došla da živi kod nas.

Oćemo se farbati?

Mhm. Naravno i isfeniracu te i srediti ti nokte.

Moji snovi su ostvareni! Konacno neko koga mogu da čačkam, sređujem, uređujem...moja ćerka je za to još suviše mala...

Ipak, biti odgovoran za tinejdžera ne podrazumeva samo da mu farbaš koren, feniraš kosu i napraviš savršen frenč manikir. Starije žene su uvek u pravu: to je velika odgovornost! Petnaestogodišnjak u kući to je haos! Kako ćeš ti sa tim izaći na kraj? A tek kad krene da dovodi momke...

Starije žene su bile u pravu: bilo je tu i teških trenutaka. Velikih odluka. U svakom trenutku je trebalo znati šta obući, kako rešiti drugaričinu ljubavnu tragi-komediju, kako iskulirati navalentnog druga, do kada se sme ostati u gradu, kako oprati povraćku sa tepiha kuće u kojoj se pravila žurka...izazova je bilo pregršt.

Priprema za novogodišnje veče bila je naravno prava drama. Konačno smo i to rešili sa odgovarajućim nakitom.

Razredni pravda tri pojedinačna dana u toku školske godine. Da li već iskoristiti jedan? Zaista nije stigla da nauči. Izašla je taj vikend i on je rekao ono a neko je to možda i snimio, pa face, pa youtube, blam je doživotan. Do sledećeg školskog trača koji će ga baciti u zaborav, koliko već sledeće nedelje.

Naravno eksurzija je delovala toooliko daleko dok smo još radosno samo parama plaćali za nju u vidu predviđenih mesečnih rata. Kada je eksurzija prošla plaćali smo suzama. On je, naravno, mislim, uradio ono, a njegov drug je upao i video. Daaaj, sad će svi o tome pričati. Blam je, pogađate, doživotan. Možda bi trebalo iskoristiti još jedan opravdan dan dok se prašina u školi ne slegne...

Dugo se čekalo i na OnogPravog. OnogPravog za ovo polugodište. On se na kraju polugodišta i smislio pa smo se našli i u nekoj vrsti veze. Kako se sada ponašati... Mislim, daj, nije to samo tamo neka šema...sa njim treba biti, ono, daj, koju nedelju. Možda i mesec.

Prošao je dan, dva, veza i dalje traje. Onda je treći naravno bio kritičan, malo je sve to smarno, možda bi trebalo raskinuti.

Četvrti dan. Još uvek imamo momka. ? Pa, znaš on sad ima prijemni, ne mogu ga šutnuti pre sledećeg vikenda.

Sedmi dan. Još uvek imamo momka. ? Sad je čuđenje onostrano. Pa, znaš, sinoć je bilo tako lepo. Rekao mi je kako sam lepa i bla bla bljuc. Samo da me ne šutne!

Osmi dan. Jeeee, još uvek imamo momka! Pazi, ladno nismo raskinuli a bila sam, ono, bez šminke i ma daaaaj, šta se smeješ, potpuno mokra, a on me ladno, mislim, nije šutnuo! 

Danas je srećan dan u jednom ušuškanom potkrovlju...

Danas je srećan dan u jednom ušuškanom potkrovlju u centru grada.

Dolazi nam zalutali član.

Nije to samo zbog njega, srećan je dan jer je to povod da se SVI bez izuzetka okupimo.

Nije to samo zbog okupljanja, bude to i nedeljom kad mama napravi svoju jedinstvenu supu, par vrsta glavnih jela i kupi (da, uglavnom kupi) nešto slasno za desert.

Nije to, dakle, samo zbog okupljanja, srećan je što će okupljanje biti ujedno i iščekivanje.

Raduje se već i mala Košuta,  koja broji dane dok joj ne dođe Veliki Uja.

Ja se radujem čvrstom zagrljaju, širokom blistavo belom osmehu i jedinstvenim podignutim obrvama crnim, kad nas ugleda pa se očekivano iznenadi…

Radujem se dašku azurnog primorja koji će sa sobom doneti na svojim širokim mladim leđima i mirisu francuske koji će izlepršati iz njegovog kofera dok bude vadio poklone.

Samo za mene, tu su francuske knjige,  gomile…tu je svež ELLE iz svoje postojbine…I jedna specijalna porudžbina, toliko dugo priželjkivana knjiga La Parisienne od Inès de La Fressange

Danas je srećan dan u našem ušuškanom potkrovlju.

Dva muškarca...

Prvi je došao prvi. Drugi posle njega.

Prvi je crn kao ugalj, lep kao porok. Mi smo nebo i zemlja. Drugi je smeđe krupnook. Mi smo kao blizanci.

Prvi je životno neodlučan. Drugi ima previše odluka.

Prvi je miran, na trenutke plahovit. Drugi je žustar, životno miran.

Prvi je pričljiv kao veliko dete. Drugi brbljiv kao malo. Obojici sam pomalo mama.

Prvi je moja stena. Drugi moja struna. Obojica moji zaštitnici.

Prvi me uči da imam razumevanja, a ja njega da neke stvari shvati. Drugog ja učim razumevanju i shavatanju.

Prvom mogu reći sve. Od drugog je teško bilo šta sakriti.

Prvi je više diskretan. Drugi beskrajno radoznao.

Zbog prvog bih često mogla plakati. Sa njim je sjajno smejati se. Drugom bi se neprestano mogla smejati. On ne dozvoljava da se rastužim.

Prvi je filozof. Drugi moralista. Obojici jednako pričam o lepom.

Sa prvim sam živela. Sa drugim bih mogla živeti.

Prvi moje dete voli i razume. Drugi ga voli i sa njim se igra. Obojica se o njemu očinački brinu.

Sa prvim sam se igrala, svađala, tukla. Sa drugim smejala, svađala, češkala.

Sa obojicom se i danas ponekad posvađam, ponekad zaigram, i uvek jednako obožavam i ljubim.

I da me život stavi pod najveće pretnje ne bih se mogla za jednog odlučiti, jednog više voleti.

Kao da su mi deca, prvog volim ovako, drugog sasvim onako, ali neizlečivo podjednako.

Inspiracija 001

Šta me ovih dana inspiriše...

Candy fazon koji preplavljuje, (još uvek?) predstojeće, proleće nije mi baš naročito legao. Više mi je privukao pažnju Balmain:

sa (relativno) novim kreativnim direktorom:

Široke upadljive suknje moj su APSOLUTNI favorit još od prethodne sezone:

à la Roksanda Ilinčić

Film koji još uvek nisam ali uteftereno imam da pogledam:

klasičan (stoga nikad pogrešan) outfit glavnih glumaca istog:

Kao i toliko drugih, i mene je oduševila uvek odmerena i savršeno elegantna Gwyneth na ovogodišnjoj dodeli Oskara:

btw, da li pratite njen blog GOOP?

Obavezno!

Proleće je stiglo!!!

MA BICHE ET MOI!: Less is...just less

Od svih omiljenih kutaka u kući najomiljeniji (pleonazam je opet savešeno neslučajan) su mi oni prenatrpani, a ovaj je jedan od njih:

Stara SINGERICA (bez same mašine) pretvorena je u krajnje šarmantni sto koji je okosnica ovog kutka za nakit i drage sitnarije.

Pored njih su starinski stočić, stolica i lutka (porodično nazvana Isidora - slobodni ste da sami tumačite zašto) Jasne Badnjarević (sve iz svekrvine galerije) i mala lutka Žana (u Isidorinom krilu), doputovala iz Pariza, vremeplovom iz mog francuskog detinjstva polovinom 80-ih godina prošlog veka:

Kao postolje za nakit poslužila je fantastična ručno rađena šahovska tabla (figure nisu sve na broju...neka rodbinska deca im dođoše glave, kako to već i ide):

A među pomenutim sitnarijama neke moje šnalice i đinđuve ali i mnogo bitnije najneverovatnije stvari (hvala svekrvi na izuzetnoj sklonosti ka LEPOM i čuvanju svih zaostalih stvari iz nekadašnje galerije):

minijaturna vaga:

nešto srednjovekovnih motiva:

njeno veličanstvo Čaplja (nadam se da sam se zoološki dobro izrazila i da ovo nije neka podvrsta neizgovorljivog latinskog naziva):

pribor za so, biber, čačkalice, razne pepeljare i tome slično...

i čudesni avan (inače, kao predmet, jedan od meni najfascinantnijih arhaičnih kuhinjskih potrepština koji bih rado vratila u upotrebu - čak sam i kupila jedan keramički - naravno ne za meni-strano-kuvanje već pravljenje homemade maski za lice)

Mašti i nadopunjavanju ovog kutka nikad kraja!

Do sledećeg postovanja vaša KUĆANICA :)