Superheroina postpostmoderne

Miljama daleko od napadnog feminizma koji je odavno postao psovka.

Vino pije, ume i sa pivom.

Ne boji se drugih žena, voli ih.

Ne plaši se straha. Plaši se jedino šišanja.

Kreativna je za sebe, raspoložena za druge.

Ne ustručava se, vozi.

Muškarce ne kastrira, pušta ih da budu.

Cigarete voli, ali i ne mora.

Prošlo ne zaboravlja, buduće ne poznaje.

Ne kasni, stiže.

Stavove nema, menja ih.

Ljubav ne deli, množi je.

Nije muškarasta, jer nema potrebe.

Ne glumi ortaka. Prijatelj je.

Ne insistira na imenicama u ženskom rodu. Insistira na svom unutrašnjem ženskom.

Sadržinu ceni, formu neguje.

Duboko je površna i neprestano dosledna trenutnom.

Proračunato je bipolarna, nesređeno određena.

Ne plaši se da bude svoja mama, njena mama se plaši da bude ona.

Ne plaši se da njena ćerka bude ona, ali ni da ne bude.

Poznaje narodne izreke i razume njihov smisao. Najčešće ga ne primenjuje.

Svakom papiru do iznemoglosti proširuje margine.

Mnogo toga ne zna, uči.

Želi.

Može i ne mora.

O pisanju i disanju

Rekli su mi da treba da pišem. Pisala sam i pre toga.

Neki su rekli to ne valja baš. Pisala sam i posle toga.

Niko doduše nije rekao da treba da dišem. To sam uradila instinktivno. Ali još uvek se tome učim, tu veštinu vremenom nadgrađujem.

Umovanje je došlo sa time. Samovanje sa njime.

Slike su se vrtele same. Iz ređe i gušće tame.

One ušuškane i one gole. One mekane od posteljine i one grube od asfalta tuđine. Uvek jednako jake.

One zamagljene i one čiste. Nikad iste i uvek iste.

Poezija se pisala sama. Koracima. Proza uvek potpomognuta. Redovima.

Samoća je znala biti i setna i bolna i osmehnuta. Ali uvek jednako rasterećujuća.

Nesanica opterećujuća. Međutim bremenita. Uvek iznova plodna, silovita.

Mrzim je i volim. Tučem i molim. Ona me guši i uvek nanovo uči da dišem. Da prodišem.

Moj usud i moj dušmanin. Moje breme i moj tiranin.

Moj prijatelj.

A rekli su mi da treba da pišem.

Rekli su mi da sam lepa. Da sam srećna. Da sve imam.

Rekli su mi da nastavim da pišem, a ja sam nekako počela da prestajem da pišem.

Rekli su mi da sam sjajna. Da sam uspešna. Da sam bajka.

I da svakako nastavim da pišem.

A ja sam eto počela da prestajem da dišem.

Omiljenih 5

Neki poseban uvod je nepotreban. One imaju neku potpuno ludu, najčešće nesavršenu lepotu, neverovatna lica za fotkanje, mršuljava androgina tela koja su ipak toliko sexy, ali na jedan prefinjen, nikako (bez uvrede) Beyonce, Monica ili ne-daj-bože Megan Fox i slične jeftinoće, način...

Ne petom mestu, Marloes Horst. Na prvi pogled klasičan nežno plavi lik, ali ipak toliko iznad njoj sličnih, pravilno lepih plavušica, neverovatne snage na profi fotografijama koja je u potpunoj oprečnosti sa prirodnim lookom van njih

Marloes Horst

Na četvrtom, Daphne Groeneveld, grubog pomalo odbojnog lika bokserski nabijenog nosa i fantastično zanimljivih usana

Daphne Groeneveld

Treće mesto je Tanya Dziahileva, čudesni mali vilenjak, ogromnih očiju i jos većih zuba i ušiju. Neverovatno lice, najsavršenija nesavršena lepota

Tanya Dziahileva

Na jedno mesto iznad nje stavljam Arizonu Muse, zbog njenog mekanog gotovo satenskog lika, koji se sada nalazi na skoro svakoj trećoj stranici reklama modnih magazina, uglavnom u potpuno dečačkim ulogama. Neverovatne transformacije, plišana lepota...

Arizona Muse

Naravno na prvom mestu veličanstvena Alexa, za nju zaista nisu potrebni dugi komentari...Bambi izgled, uvek besprekoran stajling, žgoljave nogice, neverovatne oči, jagodice za zaljubljivanje na prvi pogled i prepoznatjiva prirodna smeđa razbarušena kosa...Alexa JESTE n 1!

Alexa Chung

Da li još postoji neko kome nije lepa? Na svoj najspecifičniji način...

Ona ili bilo koja od ovih 5 fantastičnih žena...????

I ne želim da slušam više o raznoraznim sex simbolima, koji se iznuruju nemogućim dijetama da ne bi imali svoja prirodna ogromna tela, koja povrate sutradan nakon važnog snimanja....sex simboli koji igraju na porno look budući da bi u suprotnom predstavljali samo malo sređenije namiguše iz lokalnog bircuza...

Tramvaj ti je ko facebook, ili Kum nije dugme...part one.

Naš nam je venčani kum veceras došao na piće. Na priču. Priča je u njegovom vokabularu reč sa posebnim značenjem. Svaki se njegov filozofski monolog završava sa frazom “ma jasna priča“.

Kada je reč o društvenim pojavama u našem gradu dva kuma imaju posebne teorije.

Najpoznatija novosadska scena koju mnogi zovu Trčika a samo iskusni Tramvaj, poprište je glavnih priča. Opet priča.

Ovo su samo neki fragmenti. Zabeleženi na živo. Bez neke veze. Za neupućene. Ko ih poznaje sve mu je jasno. Ko razume shvatiće – kako se to već kaže.

Tramavaj je ko facebook. Počinje poređenje naš kum. Pa svi se tračevi znaju, to se više ni ne priča, to je sramota, zato postoji face, da se okači da se vidi.

Ako je životinja na priflnoj, znači da je gadna.

U dvadeset petoj ti već moraš da se tucaš prvo veče, sramota te je...a žena se skriva...mi imamo jedino to kao nešto s pajšlom...ali to je već prevaziđeno...uostalom ko još razmislja koliki mu je...treba samo gledati da stoji pravo...

Ima je dobra izreka crne cipele i tvrd kurac nikad ne izlaze i mode. Mislim i braon cipele mogu da prođu. Nekad...

A na Ričardovoj glavi, preseljen Tramvaj. Ovi parkiraju jahtu koliko god blizu mogu. Viču plitko je ne mogu bliže. Nema veze, one plivaju. Peškir je gore u ruci, ova je zaboravila nočare, ovoj su ispale, ova e usput nagazila ježa ali bol ne oseti, one plivaju...

Ajmo da otvorimo i ono belo vino. Ma je l' ti vidiš koliko on pije. Ali vidi, to je zato što postoji jedna tako lepa priča, spontana...oću, oću i ja, sipaj.

Živeli! Aj čekaj vidiš da pišem o vama na živo...

Tramvaj je stvarno čudo! Ti sad puštiš nešto iz 99, evo sutra ga pustiš u Tramvaju, Bili ga pusti, ja ne znam da li će ga se ljudi sećati. Ljudi se dobro zajebavaju. Kakvi su se tamo dinosaurusi vadili...

Sad ide deo o seksu sa dve žene.Preskočiću ga. Nema smisla.

A vidi ta kola, to žene ne gledaju, to smao deca gledaju. Kola su tako usputna. To ti je kao poke na faceu...

Vidi, a taj Beogradski sindrom...ona je velika, njoj je Novi Sad mali, ona oće u Beograd. A zna da ne može da ode u Beograd. Osim ako pet puta ode u Beograd. Pa nađe tipa u Beogradu. Da, ali kume, on je iz Nove Varoši, ali on je Beograđanin...

Ma da, važno je samo naći Beograđanina...

Ja sebi punim ego, ja ću naći tipa iz Beograda, jer to nijedna moja drugaric anije uspela. Ja sam faca, ja sam veća od Tramvaja, ja vladam Strahinjića Bana. Ali vidi, ti moraš imati dobre naočare za Beograd. Da sakriješ Novi Sad, da sakriješ Tramvaj.

A riba koja nema da ode u Beograd, naći će Beograđanina u Tramvaju.

Ma to je sve iz straha. Nije to kume iz straha, to je iz nemoći.

A pošto znaš da će veza pući ti moraš imati dete. Dete ide odma. Tu si iskusan. Imaš devet meseci da s eprilagodiš. Devet meseci da upoznaš njegovu rodbinu. Devet meseci da ga ne vodiš kod svoje rodbine. A posle guraš kolica. A dete je Beograđanin. A imaš i šurnjaju iz Batajnice.

Ej Juka, da nemaš možda viška piva? Čuje se kroz širom otvoren prozor.  Javlja se brat iz donje bašte. Ne. Nemam, al' vas mogu politi vrelom vodom. Da se smirite. Grohot od dole. I dole je neka „priča“. I dole je bratov venčani kum.

Dolazi riba iz Pariza. Ona sebi plaća piće. Ona je tako naučila. Zaboravila je da je iz Futoga. Ona ne može da zaboravi čerpić. Čekaj, čekaj, pišem to na post, kako si reko da se zove to mesto, Šerpić? Haha, moja žena nikad nije znala geografiju. Čerpić nije mesto. Od čerpića se prave kuće. U Futogu. Ona ne može da pobegne od čerpića.

A neko veče u Tramvaju, mene dve ribe pitaju gde je ovde wc????!!! Ej, ja ne znam koliko ima kilometara do vašeg rodnog mesta, vi ne znate gde je ovde wc, šta mi ovde radimo... Ma jasna je priča. Ej, one mene pitaju gde je ovde wc???!!!!

A ko je radio kostime za Peti Element? Gotje. Jeste. E tako će sve da izgleda.

Vidi a tim ribama dole gori. To su sad već godine. Njemu trag na domalom prstu. Ali on ju je vodio na Tajland. Onda ona shvati da on neće ostaviti ženu i dete, jer muškarci ne ostavljaju ženu i dete, ej! Ali njoj gori. Nema veze, on će je voditi na Tajland.

Vidi u Sen Tropeu, tamo je sve....tamo je sve tako dobro. Kao na Kapriju 67. Tamo su ljudi pobegli sa Kaprija. Tako je stvoren Sen Trope. Tako je sve počelo. Sve je počelo an Kapriju. To je bilo prvo u svetu, to Njujork nije video, tu su dolazili Kenedijevi, Onazis, orgije. Ej! Tu je bila fora čija je frizura luđa na plaži. Tu i frizer postane nenormalan. To je Kapri 60-tih. Početkom 70-tih je već počelo ko sad u Tramvaju, dolaze ljudi koji tu ne treba da dolaze. A onda se prava stara ekipa seli. Ekpia se seli u Sen Trope.

A Tramvaj ti je ko facebook, i sto ne odemo u Latino? Pa u Latinu nema dobrih riba. Sto ti ne odes na Digg. Ne, ti ides na face.

Ufff, ovo će potrajati do sitnih sati. Nazovimo onda ovo prvim delom. Ako se sutra budem sećala biće i drugog.

Ako ima grešaka, to sve tako treba, sve je u letu, tako kako je rečeno. 

Aj živeli!

Mislim ujna, ono, daaaj!

Imam ja jednu veoma dragu mi tinejdžerku. Prilično je ružna i debela.

Slatka je kao mišić, tanka kao prutić. Ogledalo je prema njoj naročito surovo.

Nazvacemo je Dejana.

Pre nekoliko meseci Dejana je došla da živi kod nas.

Oćemo se farbati?

Mhm. Naravno i isfeniracu te i srediti ti nokte.

Moji snovi su ostvareni! Konacno neko koga mogu da čačkam, sređujem, uređujem...moja ćerka je za to još suviše mala...

Ipak, biti odgovoran za tinejdžera ne podrazumeva samo da mu farbaš koren, feniraš kosu i napraviš savršen frenč manikir. Starije žene su uvek u pravu: to je velika odgovornost! Petnaestogodišnjak u kući to je haos! Kako ćeš ti sa tim izaći na kraj? A tek kad krene da dovodi momke...

Starije žene su bile u pravu: bilo je tu i teških trenutaka. Velikih odluka. U svakom trenutku je trebalo znati šta obući, kako rešiti drugaričinu ljubavnu tragi-komediju, kako iskulirati navalentnog druga, do kada se sme ostati u gradu, kako oprati povraćku sa tepiha kuće u kojoj se pravila žurka...izazova je bilo pregršt.

Priprema za novogodišnje veče bila je naravno prava drama. Konačno smo i to rešili sa odgovarajućim nakitom.

Razredni pravda tri pojedinačna dana u toku školske godine. Da li već iskoristiti jedan? Zaista nije stigla da nauči. Izašla je taj vikend i on je rekao ono a neko je to možda i snimio, pa face, pa youtube, blam je doživotan. Do sledećeg školskog trača koji će ga baciti u zaborav, koliko već sledeće nedelje.

Naravno eksurzija je delovala toooliko daleko dok smo još radosno samo parama plaćali za nju u vidu predviđenih mesečnih rata. Kada je eksurzija prošla plaćali smo suzama. On je, naravno, mislim, uradio ono, a njegov drug je upao i video. Daaaj, sad će svi o tome pričati. Blam je, pogađate, doživotan. Možda bi trebalo iskoristiti još jedan opravdan dan dok se prašina u školi ne slegne...

Dugo se čekalo i na OnogPravog. OnogPravog za ovo polugodište. On se na kraju polugodišta i smislio pa smo se našli i u nekoj vrsti veze. Kako se sada ponašati... Mislim, daj, nije to samo tamo neka šema...sa njim treba biti, ono, daj, koju nedelju. Možda i mesec.

Prošao je dan, dva, veza i dalje traje. Onda je treći naravno bio kritičan, malo je sve to smarno, možda bi trebalo raskinuti.

Četvrti dan. Još uvek imamo momka. ? Pa, znaš on sad ima prijemni, ne mogu ga šutnuti pre sledećeg vikenda.

Sedmi dan. Još uvek imamo momka. ? Sad je čuđenje onostrano. Pa, znaš, sinoć je bilo tako lepo. Rekao mi je kako sam lepa i bla bla bljuc. Samo da me ne šutne!

Osmi dan. Jeeee, još uvek imamo momka! Pazi, ladno nismo raskinuli a bila sam, ono, bez šminke i ma daaaaj, šta se smeješ, potpuno mokra, a on me ladno, mislim, nije šutnuo!