i kraj.

Neke stvari su suviše strašne da bi se preko usana prevalile.

Da, drage Marine, ja vas najčešće toliko jezivo razumem.

Neke lađe su samo papirne. A neke, na još veću žalost, prave, teške i odlazeće.

Neke stvari su suviše čemerne da bi se progutale.

Da, draga Lelo, ja tebe, o znaš koliko, osećam.

Neke su boli suviše luckaste da bi se opisale.

Neke stvari su suviše gorke da bi se jezikom dotakle.

Da, draga Nino, ja sve u tvojoj crnoj glavi napamet poznajem.

Neke stvari su suviše crne, od tvoje kose čak crnje...

I da, draga Natašo, od tvoje kose takođe...znam ja.

Da, dragi svi, neki su jadi čak i od moje kose gušći...

Neke stvari peku tako prosto da ih najvrelije psovke besa ne mogu prepeći.

Da, draga Majo, ja so tvojih suza u svojim ustima kušam.

Neki su prozori suviše veliki da bi se oko kroz njih usudilo da pogleda.

A neki ponori i od pogleda dublji.

Jeste draga Nađo, znam ja svaku tvoju neizgovorenu reč.

Neki su životi sestro, nažalost napravljeni da budu proživljeni.

Neke su tuge, braćo sva moja neopisive i kraj.

Oči te otkriju

Kakve su to oči koje nisu moje a jesu?

One u koje sam zaljubljena kao u svoje osim što to nisu...

Kako je moguće da postoji koža koja toliko na moju miriše?

Sopstveni miris se nikad ne oseća, ali se uvek prepozna lako. A kako?

Tako što se sopstvena koža uvek sopstveno diše.

Tuđa, koliko god da je ista uvek se tuđe udiše.

Koja je to kosa što je moja bila ali odavno nije više?

To je ona koju sam odrastanjem zbacila da bi ona mogla da je isplete.

To je čisto zlato.

Gde su oni prsti u dva reda? Pa mama mi ih je tako zdušno lepila da u malu obuću uđu.

Nemam ih ja više.

No, evo ih opet. U mojim rukama. Pa kako?

Tako što ih u sebi nosiš pa se mala stopala od silne ljubavi iskrive. Čak i kad na tebe ne liče, po tebi se saviju.

Čak i kad od drugog uzmu nijanse sive, zlatne niti na tvoje nekadašnje sliče. 

Pa i kad od drugog sve crte lica uzmeš, oči te otkriju.

Jer te oči su moje iako u tvoje smeđe košutasto ime savršeno staju.

A kada me noću probudiš i uplašeno pokažeš na osetljivi nosić i zastrašujuće mrlje po čaršavu,  ne strahuj prepadnuta srno, to je i moja krv što se po tvom jastuku razlije u crno.

Negde između ega i bojazni

Kada ćemo opet na jahanje?

Trep, trep. Tako pokušam sa svakim muškarcem, a moj brat je jedan od bolećivijih. Na mene.

Da, jesam ja ista ona koja mu je slatko zagorčavala život kad smo bili mali. Ali on više nije mali. Ja sam ostala ista. Ali on je ogroman. U šake me celu uzme i zaštiti od sveta.

Pa mama je rekla da će sutra padati kiša. Ah, mama....

Ima li neko ovde ljubomoran na naš odnos? Mislim moj i njegov, ne moj i njen. To nikako. Mada, mama je uglavnom kul.

Prošle je noći opet bio na nekom drugom užarenom kontinentu. Da, i kod njega je gorelo. Ali to samo on ugalj isijava.

Pisala sam mu. Slala pesme. Mi se tako sporazumevamo. Njegove odgovore nisam baš najjasnije shvatila, malo se više te prošle noći popilo. Spominjao je neku brzu vožnju. Rekao da je umoran. A ja obrnula dekadu.

Pročitao je moju knjigu. Još davno. Odgovorila mu je na mnoga pitanja. Ta je knjiga još uvek negde među nama. U sladunjavom prostoru stidljivosti, snebivanja i neodvažnosti. Negde između ega i bojazni. Još uvek je naročita tajna. Ko zna, možda je jednom i objavim.

Kako bi bilo večeras voditi ljubav sa vetrom?

Od poezije dodir satkati...večeras...

Jer večeras sam u stanju da poletim. Rekla sam mu to. Ne sećam se šta je odgovorio. Verovatno da sam lepa. Njemu najlepša. I da me voli. Ali nije bio pored mene. I on je negde na drugom užarenom kontinentu leteo.

No, sve je mnogo jednostavnije nego što se možda čini.

Auh što se te neke prošle večeri popilo. Sad više ne znam čije sam odgovore i kad čitala.

Ali sanjala sam nas. Na konjima. Na skijama. Na talasima i na šinama. Na svim prevoznim sredstvima života. Kako se kroz njega vozimo. Kroz svašta smo projurili. Pa zajedno i kroz ništa.

A sećaš se one najskuplje „kafe“ u Nici? Sećam se, jer se snova čovek uvek seća.

De reci mi nešto pametno. Sad kad sam ja ostala bez reči.

A ona mala slatka pored mene prethodnog me je već nekog tamo dana pitala kada ću napisati nešto o njoj. O, pišem ja draga, uvek o svima vama, samo se morate pronaći. 

Rođendan najneobičnijeg dečaka

Bila je to jedna sasvim neobična beba.

Od onih što nikada nisu imale mlečno plave oči.

Od onih što od prvog udisaja svoju ugalj crnu kosu nisu menjale paperjasto dečije plavom.

Od onih tihih kao noć

Koliko je samo neobična ta beba bila nije ništa naspram onog koliko će to neobičan dečak postati.

Od onih što ćutke trpe sve sestrinske igre. I u njima, prepuni ljubavi, uživaju.

Od onih mudrih.

Dok su glupi dečaci skakali i razbijali, ispuštajući blentave zvuke, on je mudro ćutao.

Dok su oni pametni neprestano brbljali iritantno ličeči na male odrasle lutke, on je mudro treptao.

Krupnim ugalj crnim očima.

Sve ga je zanimalo i majstorisanju se predavao u tišini.

Za čas bi razalatio svaku igračku da vidi od čega je načinjena.

Stariju sestru je bezuslovno voleo.

Mlađem se bratu od srca radovao.

Uvek izazivajući jednake ovacije oduševljenja gostiju, slučajnih prolaznika i namernih rođaka.

Kako je lep. Kako je miran. Kako pametno gleda.

Poseban.

Koliko je to samo neobičan dečak bio nije ništa naspram onog koliko će to neobičan momak postati.

Zašto bi učio? Sve je on to već negde saznao.

Zašto ne bi bio najbolji? Sve je to već negde bilo zapisano.

Zašto bi i dalje ćutao? Toliko toga u njemu samo je čekalo da se u reči pretvori.

Stariju sestru i dalje bezuslovno voli.

Mlađem se bratu jednako od srca svaki put obraduje.

U poslednje vreme uvek je negde daleko. Ali nikada nije zaista otišao.

U poslednje vreme njegova dečija lepota bezobrazno se otela kontroli.

I uvek jednako izaziva ovacije oduševljenja gostiju, slučajnih prolaznica i namernih devojaka.

Kako je lep! Kako je šarmantan! Kako je pametan!

A on uobraženo mari i svesno primećuje.

Pa onda skromno pita za mišljenje, plemenito uvažava.

Kad treba tegli kese, čeka na aerodromu, čuva male šumske košute, kupuje fine glatke časopise, piše apstrakte, kuca eksere...u kobnom trenu donese neophodnu kutiju cigareta.

U poslednje vreme bez njega se ne može živeti.

Smejati, filozofirati, preživeti.

I sve mu pošasti ovoga sveta ne mogu ništa! 

Jer i sa belim tragovima on i dalje ugalj isijava. Jer i sa bolom u ramenu i dalje jednako čvrst oslonac pruža. Jer i kad mu se desni stidljivo skriju jednako belo bez mane osmehuje.

Jer možeš se dragi iznutra lomiti, tvoja je ljuštura zauvek bezgrešno savršena a bubrega, najdraži, srećom imam dva ja!

Kako se glupkasto razgovara sa Skarlet

-          Dobro jutro draga, nismo se dugo videle.

-          Mislila sam da si u međuvremenu postala pametnija.

-          E pa, vidiš, nisam. I dalje sam ona ista mala devojčica koja svaki put misli da će kraj filma biti drugačiji. Gledam ga 3 sata svaki put u nadi da je neko promenio snimak. Hoće li se naći neko pametan da to učini? I pri tom ne mislim da onaj glupi fake nastavak neke tamo spisateljice. Da, pročitala sam ga. I bila sam srećna. Ali je fake. Ti u njemu nisi ti.

-          Nisam, istina je.

-          Da, oči ti nisu jednako zelene. A zato sve uostalom želimo baš Reta?

-          Kako zašto, pa crn je. To je dovoljno. Toliko je taman, da na crno miriše. Ja to znam.

-          Molim te, još jednom mi kaži, iako sam te toliko već puta pitala, al' vidiš da ništa pametnija nisam i da sam odgovor odavno zaboravila, molim te samo mi kaži, zašto, zašto smo glupe, pa ne razumemo?

-          To je glava draga. Intenzivna, prava. Zato što smo se kao male najviše volele verati po drveću. Zato što smo mogle.  Sve.  Pa smo umislile da možemo i više.  Zato što smo imale haljina prešarenih. Uzak struk i lepu kosu.

-          Ali ja i dalje imam te haljine, taj struk i tu kosu. I dalje se mogu uz drvo uzverati za tili čas, i dalje su mi noge gipke. Zašto onda više ne mislim da sve mogu? Zašto sam nemoćna, pa ne umem?

-          Zato što sad haljine više nisu važne. Zato što se kosa podrazumeva. Struk i noge su stara slava, a glava? Ona se jedino opet na drvo uzverati može i gledati dole u pregršt zadivljenih dečaka. Al je nesvest hvata kad vidi da u gomili više jednog nema. Sve su glave ostale plave.

-          Ali on nikada nije ni bio u gomili. On je šeretski stajao ispod ogromnog stepeništa. Nije tražio obećanja, uzeo je. On nikada nije bio u gomili....

-          E pa onda si sad shvatila.