Kad ja nisam puna besa

Zašto sunce sija tako jako? Kad ja nisam puna besa.

Nekada sam mislila kako se iz aviona sigurno može dodirnuti oblak.

Sada ih sve samo prelećem.

Možda sam izgubila osećaj u vrhovima prstiju? Trebalo bi da se malo duže zadržim na njihovoj teksturi.

Jer ima li uopšte nepotrebnih veština?

Zašto sunce prži tako jako? U meni nema ni trunke besa.

Volim svoju kosu i dobro se slažemo.

Prezirem miris lubenica. I njihovu patetično poroznu strukturu. 

Lubenice su uvek uzavrelo trulo leto oko kojeg se roje kontejnerske muve. 

I svi se tako sladunjavo u njima dave kao da ne čuju njihov vonjavi vrisak: prevremešne smo, hoćemo septembar!

Zašto je sunce tako uporno prejako kada nisam ni najmanje kivna?

Prevremešni smo svi kad avgust dotakne svoje konac.

I najjačima glava pada.

Univerzum je postavio okrutno pravilo koje glasi: Veličansvetna širina pitanja bepostrebno se srozava banalnošću odgovora. 

Mislim da me moja neprijatna radoznalost uvek goni ka toj ograničenosti. No ne zadugo. 

Dugotrajnost je moja najveća boljka. 

Odgovori pitanja ni najmanje ne zaslužuju. Kao što kraljevski septembar gordo proteruje lubenice.

Zašto uopšte sunce i dalje peče kad u meni nema besa?

Septembar. Jer se suvereno vraća red.

A ja samo kad je red mogu sladostrasno da skrenem u grešku. Ne onda kada svi bludno halabuče. Tada tajne ne postoje.

A tajna je Razlog.

Veština je pak ne mariti. I ujedno i najveća sila privlačnosti. 

A spokoj je uvek u njenim široko otvorenim lešnikastim očima. 

To je valjda jedina stalnost. I jedni odgovor koji se uvek iznova sa istom draži novine nameće-

Ushićeno shvatam; ona je moj refren. 

Jesam li muškarac sada?

Hej. Opet je sve mirno.

Ja onda uzmem iglu i konac. Uvek ima nešto da se zakrpi. Eh…

Jave se tada mnogi…

1.       Zdravo ! Zašto si me voleo ? Jesi li tu ljubav i na onaj svet poneo ? Je li ti tamo bolje ? Zaista ?

2.       Zdravo ! Zašto si me voleo ? Zar me nisi i previše za voleti upoznao ? Jesmo li sad prijatelji ? Zaista?

3.       Zdravo! Zašto si me voleo? Zar te nisam i previše povredila? Mogao bi sa mnom ponovo? Zaista ?

4.       Zdravo ! Zašto si me voleo ? Zar me nisi za voleti prekratko poznavao ? Iz prve si se u mene zaljubio ? Zaista ?

Zdravo Anja. Šta radiš ? Šiješ ? Zaista ?

Šijem. Kad se sve umiri, ja uzmem iglu i konac. Sve se tako lepo da zakrpiti. Prsti su mi vremenom sve spretniji. Ali kuvati i dalje ne umem…

Moja tata misli da mi treba muškarac. Ah tata…zar ne znaš da si ti jedini ? Zaista…

Zar ne znaš da je njih toliko mnogo ?

1.       Zar ne znaš kako sam, kad su mi javili samo jednostavno : ubio se, sakupila sve uspomene, pronašla jednu crnu haljinu, kupila maramice i otišla na sahranu ?

Moja tata kaže : sine, ne možeš biti sama. Ah tata…zar ne znaš da zapravo nikad to nisam ? Zaista…

Zar ne znaš da takvih kao ti nije nigde ?

2.       Zar ne znaš kako sam se protiv čitave vasione spakovala i otišla ? Zar ne znaš da sam sama kucala, bušila, lepila, piljevinu udisala ? Dom iznova izgradila. Tvoje sam ruke nasledila.

Moj tata misli da mi treba neko zreo. Ah tata…zaista…

Zar ne znaš da je tvoj najstariji sin zapravo taj zreo ?

3.       Zar ne znaš kako sam, ne hajući za kalendare, prkosno volela mnogo mlađeg ? Zar ne znaš kako nisam marila ?

Moj tata se plaši da sam krhka, osetljiva. Ah tata…tri sina imaš, zar ne znaš ? Zaista… ?

4.       Zar ne znaš da sam po snegu satima po širokim putevima vozila zbog jedne maslinaste izraelske kože i crnog mirisa ? Zar ne znaš da sam se protiv silnih daljina borila ?  

Zar ne znaš tata koliko puta sam u tvom krilu „sine moj“ reči udisala? Zar ne znaš da sam samo s njima htela da se jednačim? Zar se ne sećaš kako sam se, uvek doterana, po drveću, međutim, verala? I dalje jednako visoko želim. Pa još više...

Zalud mi se javljate! Zalud me pohodite. U ovoj sobi samo je jedan muškarac dovoljan. A to čak više i nije tata...

Zar ne znaš, tata, da sam uporno takav kakvog mi želiš zapravo htela sama postati? I da sam vekovima u tebe zaljubljeno gledala, dok u toj slici sebe nisam videla...

Kaži tata, jesam li, konačno, muškarac sada?

Nije mi do toga

Nežno. Samo nežno.

Pisala sam ja i agresivno. I snažno. I bučno.

Ali nije mi sad do toga.

Hajde molim te samo nežno.

Sa mnom danas nežno.

Ne inače. Ne uvek.

I da, to je verovatno nešto najstrašnije što ću ti ikada reći. Da, i ja se toga bojim.

Ali aj sad nežno.

Lakše mi je da ne pričam. Da se cerekam na neke glupe fore. Da živim široko.

No nije mi sad do toga.

Sad bih da šapućem. Do iznemoglosti. Da potrošim sve reči što u mom hodniku čuče. Da ih ne izujem pri ulasku.

Jeste i ja se bojim. Jer mogla bih ti svašta tako reći.

Mogla bih ti reći nešto i o drugima. Ili, o straha, možda nešto i o sebi.

Tako je, najlakše mi je da budem lepa.

Ipak, nije mi sad do toga.

Hajde, uzmi ili ostavi.

Mogu ja i sama nežnovati.

Ali večeras ne mogu glasno. Glasno je uvek prazno.

A večeras sam puna...tako puna. U talasima se prelivam.

Može te iznenaditi, ako mi daš da šapućem. Šta će sve iz mene izaći. Šta sve u mene može da stane.

Čista erotika.

Ali samo nežno.

Telo je čudna sprava, veruj.

Pisala sam ja i udarcima. Lupala sam po tastaturi, ulice čitave iz najdubljeg sna budila.

Ali sad bih nežno.

Laganim dahom slova ću pokrenuti. Samo ako dovoljno blizu prisloniš uho možeš čuti.

Dahom ću ti sluh ispirati.

Po papiru će titrati naga ženska silueta. Tvoja je. Samo nežno.

Umem ja i da se svađam. Vrata silnim treskom da lomim.

Ma nije mi do toga.

Ni ne slutiš šta bih ti mogla sve odgovoriti. Bezobrazno.

Ali hajde proveri šta još pored toga umem...

Kožom ću ti mirise pokazati.

Da, rekoh ti samo nežno.

Ali ne zavaraj se. Nije to ljubav. To je samo moje današnje veče. Prosuto po tepihu. Mekano.

Ja u svemu samo sebe volim. Ne precenjuj se. Meni samo treba nove srži za pisanje.

Jer predavanje je to. Nekad silno. Nekad uplašeno.

I pssst...nema tu šta da se krije. Telesno je uvek tako različito. Ali uvek krajnje sebično. 

Povukli

 

Znam već, o bolno dobro, taj trenutak. Svi se negde povuku.

Neko u san, neko u treću smenu svog stvarnog života. Tada počinje moj izmaštani.

Svi se negde povuku.

A ja tačno znam koju pesmu da pustim. Ne uvek istu. Nego u tom trenutku koju.

Svi se negde povuku a ja već unapred čujem taj hrskavi zvuk upaljača. Puckvetavo prvo gorenje. Hučanje prvog uvučenog dima.

Zavesa se za mene ne diže. U tom trenu jedna gusta se zapravo spušta.

Samo tako sve i počinje.

Tu negde već krene i refren, uvek mnogo jak. Tad se pesma sama od sebe na zvučniku krvavo pojača. Iz ušiju mi tad već pršti sva moždana masa, bljuje po tastaturi. Brutalne su to scene.

A svi se negde već povukli. I dobro je. Suviše je blještav taj horor.

Suviše je dima.. Sad i ja već odavno gorim.

Od beličaste zavese ne vidim više ni pesmu, ni doživljaj. Ništa.

Ništa sem sopstvenog sadržaja. Sad mi i na nos izlazi. Povraća po tastaturi.

A svi se negde već povukli. I neka.

No ne brinite unuli svi, ova pesma za sve vas bdi.

Ne brinite ni vi što stvarnujete, moja je mašta nenadmašno slabija od vaše proizvoljne zbilje.

Ipak, dobro je što ste se povukli.

Zar niste već pročitali da meni treba zasebna soba. Za život. Jer na san odavno više ni ne računam.

Mračno je – mnogi bi rekli.

Ali kako? Zar ne vidite kako blještim? Kako sija belina guste iznutrice što se u dimu rastapa...

Kako? Pa zar to nisu moji najsjajniji trenuci???

Sve je mračnije, kako tekst odmiče – mnogi bi primetili. Ali zašto?!?!?! sad već vrištim, zar ne vidite da ka svetlu usijana letim?

Ne gasi pesmu!! Neće nikoga probuditi. To samo moji prsti bešumno bubnjaju. A moraju oni tako snažno da ćute. Moraju jer samo tako se stvara u sekundi. Samo tako se u svetlu svetli. Jer svetla su oko mene sva popaljena.

Ali ništa se sem blještavila mog tela nadaleko ne vidi...

Tiše je.

(pesma se, neminovno, jednom, završava. Eto, opet je sve nastalo u trajanju jedne.)

Tišina.

Al' nešto i dalje doziva...opet pokrećem pesmu. Ovog puta, znam, na repeat.

A onda se iznova i iznova čitam.

Nikad se, međutim, ne ispravljam. Samo zaključanih prstiju iznova živim.

Jer u napisanom se rađam.

Te ne zamerite: čitam se jer me želja za življenjem uporno ne ostavlja na miru. 

Osećam ljubav.

Ne volim proleće. To mnogi možda i znaju.

I nema to nikakvu emotivnu prirodu. Prosto proleće nije praktično.

I nema to nikakve veze sa srećom. Sreća je najnepovezanija kategorija nerazumnog.

I ja sad, eto tako, u to proleće, koje ne volim, sa naročitim haosom u glavi koji poslednjih dana zlokobno kulminira, osećam ljubav.

A ljubav...pa to je čudno: najteže mi je da pišem o ljubavi.  

Ali eto osećam ljubav.

Ljubav u njenom: Zdravo mamice!

Ljubav u njihovom: Hey sis.

Ljubav u njegovom: Cici moja mila!

Ljubav u njenom: Kiss draga moja.

Ljubav u raznoraznim širokim ramenima, grudima i mirisima....

A lepo je to. Iako je teško pisati o tome jer je naizgled banalno.

Ali ovog proleća sasvim osećam ljubav. Iako mnoge stvari sa ljubavlju nemaju nikakve veze. A proleće ponajmanje.

Iako je moja glava poslednjih dana omanje poprište najljućih krvavih bitki, koje se sa ljubavlju teško slažu.

Osećam ljubav u mirisu sopstvene posteljine.

U nasumice odabranoj pesmi na youtube-u.

U kotrljanju točkova svojih kola.

Osećam ljubav u ukusu jutarnje kafe.

Ljubav u pokretu. To je uvek uzbudljivo.

Ljubav u prolazu. To je kad se koža ježi.

Ljubav u stalnom. To je za mene najteže, ali postoji.

Ovog proleća osećam naročitu ljubav u dodiru.