Wednesday, 27 July 2011

U kuhinji

Nakon što sam, želeći da olakšam (inače teško) kuvanje špageta, spalila maminu mikrotalasnu i zamalo izazvala požar u celom stanu (rezonujući po principu: ako se viršle, koje se inače kuvaju u vodi, u mirkotalasnoj zgotove na suvo, isto će se dogoditi i sa testeninom! - jaja sasvim slučajno volim mnogo manje od špageta te ne znam šta bi se sa njima dogodilo u istoj situaciji), pomirila sam se sa tim da kuhinja nije moja jača oblast.
Nakon još nekoliko (samo nekoliko jer inače lako odustajem - zbog sujete kojoj je beg jedini način da se izbori sa neuspehom) izgorelih krompira, potpuno bljutavih spanaća i francuskih tartova čijom se korom čovek ozbiljno mogao povrediti, zaključila sam, i odmah potom i objavila, da kuhinja nije za mene (pa čak ni kao slabija oblast) i da isto tako (opet je to sujeta) ni ja nisam za nju.
Pri izgovaranju sudbonosnog DA, moj je suprug bio toga sasvim svestan (kao što sam i ja bila svesna njegovog izuzetnog kulinarskog umeća kada sam to DA uopšte i počela planirati - da, planirala sam, kao i svaka prava devica) te je tako dobrovoljno pristao na svakodnevno kuvanje. Na ovo bi se moja bakica, da je pokojna, već prema narodnoj uzrečici, prevrtala u grobu, a ovako samo prevrće očima (kao što se krsti svaki put kada me vidi sa olovkom u ruci - vidi je! levom piše! e da se prekstim (po mogućtvu baš levom, jer to u narodu izražava superlativ čuđenja) - kao da svaki put očekuje da ću ovog puta, ipak, pobediti đavola i početi da pišem desnom rukom). To današnje vreme - nastavila bi ona - pa ostaviće te muž milice moja (gospode bakice nekad stvarno, ali stvarno, preteruješ!).
Moja mama, nešto manje konzervativna (ipak me je pustila da sama biram ruku kojom ću pisati), samo bi dodala: od blata da ga praviš kakav je!
Ipak, jednog sam dana, kad je dete zbog prehlade nedelju dana izostalo iz školice (koja, pored čuvanja i hrani moje dete pravim kuvanim obrocima - o hvala joj!), odlučila da ono ne gladuje dok mu tata ne dodje sa puta. Tako sam, jako samouvereno, u mesari uzela pileću džigericu, odlučivši da je pored mog (bez ironije) specijaliteta - minut pirea, ispečem! Pritom, treba reći da se sa živom džigericom nikada do tad oči u oči nisam srela, i da se inače pomalo plašim zlokobnog živog mesa. Niko mi, uz to, nije rekao, da je od svih, džigerica najgori živi neprijatelj, jer je prilično krvava i još priličnije smrdi. To sam sve saznala kada je već bilo kasno za predomišljanje.
Suzdržavajući nagon za povraćanjem iskasapila sam tu džigericu i, sa malo ulja, stavila je u tiganj. Nikoga nisam zvala da pitam kako se to radi (jer, bože moj, šta tu ima da se zna), jer od tri osobe koje uvek za pomoć zovem jedna je bila na poslovnom sastanku, jedna bi samo prevrnula očima (što bih jasno kroz slušalicu čula) a jedna bi opet trabunjala o nekom blatu.
U prvo vreme sve je bilo dobro. Okuražena, čak sam uključila muziku i blago pevušila đuskajući pored ringle (da, pevušim i đuskam kada me niko ne vidi). Onda je sasvim iznenada (pobogu šta joj je, na najjačoj vatri?) neprijateljica počela da gori a ulje da prska. Sklonila sam dete u drugu sobu (instinktivno predosećajući katastrofu) i mislila kako ću na brzinu da rešim problem - dolivajući malo hladne vode (!!!).
Kada je to počelo da prska uz (bukvalno) eksplozije užarenih klobuha ulja, umesto da sklonim tiganj s vatre, brzinom munje sam skočila iza zidića kuhinje, odakle sam sve to i posmatrala čitavih deset minuta dok i poslednja kap eksplodirajuće materije nije prskajući nestala.
Bez ijedne reči sam obrisala kuhinju (pločice, sve do jedne potpuno masne) i sklonila uljem poprskanu košulju koja se sušila za šank stolicom.
A onda sam okrenula četvrti broj telefona za uzbunu (onaj koji nikad ne osuđuje i koji, za razliku od mene, to jedno jelo koje zna, zna napraviti čestito): tata, da dodjem da nam napraviš kačamak?

2 comments:

  1. Kuhinja je kao i sve. Ne znas, procitas kako se radi, upropastis jednom i eto prekrasnog obroka. Nikada nisam povezivao zene i kuvanje, iz prostog razloga zato sto zene kuvaju da se ne bi umrlo, a muskarci da bi se uzivalo u jelu. I iskreno ne mogu reci da sam sreo zenu koja ume iskasapiti zivotinju, ili ocistiti ribu, a da to lici na zanat. Ja i nikada, pritom, ne bih dozvolio sebi, cuveni bracni TAKEOVER kuhinje. Cest manifest, kada zena (koja redovno kuva - pogledati u recniku pod izumrlim vrstama) nametne muskarcu nacin pripreme i izbor jela u braku (nasledjen od mame i bake koje nikada ne sole), a onda jednom u mesec dana napravi cuveni pekarski krompir kao sto ga je pravila njegova majka (majka je uvek prenaglaseno umesto mama da bi pekarski krompir naglo dobio na velicini i znacaju).
    Ko je pak uspeo da ne podlegne TAKEOVER-u i ume uzivati u pripremi i konzumiranju, uspeo je, dakle, napraviti veliku pobedu ukusa. Iako bi to nekoj lakomislenoj zeni zvucalo kao poraz, ili jos bolje kao njen sopstveni trijumf, ne treba biti preterano mudar pa izokrenuti stvari tako da odgovaraju svima.
    Moj komentar zavrsicu stihom Jesenjina:

    Zivele zene i ziveli krompiri !!!!

    Ovo za Jesenjina sam izmislio.

    ReplyDelete
  2. samo cu ovo reci...ne nadam se dzigerici i krompiru barem jos neko vreme...

    ziveo zapad, odavno vise nedivlji, vec organizovan, i bez dzigerice i spanaca...

    ReplyDelete