Boravci

Jutros sam primila mail od brata. U stranoj zemlji koja govori jezikom koji on još nije stigao da uvrsti u svoju listu (na)učenih on razmišlja ovako:

"Letenje daje čoveku hrabrost, kakvu nije ni svestan da poseduje. Sile koje čoveka vezuju za zemlju pucaju pred uzletom. A čoveka vezuje sve što je prizemno. I dok se uzdiže oseća kako je sve bliži nebeskom, kaparisanom rođenjem, rezervisanom za večnost i kupljenom životom, koji je ispunjen strahovima i večitim sužavanjem potencijala bića, koje predstavlja sliku i priliku Bogova.

...

Vreme je relativno. Moje vreme otiče ka mestu gde mi srce i dalje leži, i treba mu vremena da stigne tamo, jer sam daleko, pa zato sporo prolazi, i ja to osetim.
Kao da sam pre nedelju dana stigao, otvorio račun u banci, pozajmio posteljinu od Huana, bio sam Benom do supermarketa, sa Tuire do kancelarije za imigrante... pa valjda je i potrebno toliko vremena za toliko stvari, i ljudi...za kompletan novi životić, koji će težiti da istisne ionako kratko detinjstvo kojim nazivam svoju dosadašnju adolescenciju (pravog detinjstva se ionako nerado sećam, jer tada za razliku od sad nije bilo zgodno biti uvek najmlađi)

....

Da li znam da programiram? Ne gospodine, zapravo ne. Ali sam spreman da naučim. Ionako sve one brojke i nabrajanje, ciljevi i strategije, sivo naličje marketinga, gvozdeno lice proizvodnje, veštačka harmonija hora "ljudskih resursa", i "vrline" modernih lidera, sve te veštine kojima su me učili nisu mogle da me kupe. Probajte i vi.... FATAL ERROR!

...

Pričao sam ti o tome kako je kad čovek zapravo želi previše, i tera sve i preko kraja, sve sa padobranom iza leđa koji mu je potreban da se zaustavi zbog neljudskog zaleta. E pa, ko neumereno želi, neumereno i pati, ali to i nije neka mudrost. Ono što želim da kažem, da su neke patnje slađe od drugih, a neke žudnje dovoljne da sačuvaju čoveka od pretvaranja u...
Avanture i horizonti stižem! Ali ne obećavam da se neću opirati""

(na kraju nije stavio tačku što sam ostavila bez ispravljanja želeći da verujem da je to namerno)

 Njegov me je mail podstakao da se prisetim kako sam ja, jednako mladalački, gledala na slično iskustvo:

Bili su to prelepi dani, ispunjeni suncem, koje je međutim znalo katkad biti i mučno...ali ipak suncem...

i još: dvema rekama na čijem se ušću spajalo moje francusko postojanje (Sartr)... i nije ono bilo samo francusko, u tom spletu naciona i moj se jezik pretopio u to mnoštvo, moja se svest prilagodila koreanskoj, turskoj, poljskoj....i da, jednoj jevrejskoj....ali to je sad već druga priča...

Pored tih nepoznatih bilo je i onih čiju sam glasovnu strukturu već negde naučila, čiji sam jezički sklop već u sebi nosila, kao Čomskovu urodjenu gramatiku;

...čija je prelepa romanska melodija u meni zaigrala jače nego ikada, mnogo jače nego onda kad sam je učila iz knjiga, i konacno čija je govorna sposobnost u meni oživela i iz mene izašla, tako lako, kao iz frojdovskog nesvesnog, sigurna u svoje umeće, negde duboko zakopano....

Ipak, jasno mi je da je njegov utisak utisak dolaska (kada su mnogo upadljivi problemi tipa - nemam posteljinu, metro je sterilan (to je već problem čari Pariza koji sve druge gradove čini dosadno čistim), dom je krš i sl.), dok je moj utisak utisak povratka, uvek obojen nostalgijom obolelom od amnezije za slične probleme. 

Nadam se da ćemo za koji mesec dobiti još jedan tekst od njega, koji će veselo patiti od iste bolesti. 

Ono što je sigurno jeste ono što nam ostaje...a ja sam svoje najlepše stvari napisala upravo za vreme svojih "boravaka".  

Bilo kako bilo, odlasci, boravci, pa i dolasci, uvek su nešto što nas ozbiljno pomeri i još ozbiljnije obogati.

 Neka samo nema kraja avanturama (takođe odbijam tačku)