Neku su noć plamteli požari.
Kao
da Ognjenkina poezija priređuje svoj bal. Razmetno.
Od
tada su mi usta bljutava od belog praha iz crvenog aparata za gašenje.
Jesam
li vam već rekla da mi je srce zauzeto? Prepuno.
Plamteli
su požari tako vrelo da su se i šape mojih pasa lepile za podove.
Vazduh
je poigravao pred pogledom. Istopili su se svi prividi.
Treperile
su i neke čudne telepatije od kojih mi se koža ježila i nekako naročito
mirisala.
Bila
sam, ipak, volšebno mirna.
Bujica
tišine nadolazila je donoseći olakšanje.
Znala
sam da, šta god se dešava, moje je srce zauzeto. Prepuno.
I
stoga sam sigurna.
Reči
su možda i htele da izađu.
Ali
mi je usta ispunio suvi prah. Od tada sam nema.
I
stoga sigurna.
Već
danima treperim i ja sa svojom naježenom kožom. Bosa.
Senke
mirišu u pokušaju da se smire.
Moje
je srce sasvim zauzeto. Prepuno.
Poljubi
me dok mi se usne u mraku bele od posutog praha. Kao ušećerene.
Požar
je ugašen.
