Saturday, 2 November 2013

Nema kako



Kako se piše knjiga o sebi?
Da li se ikad ne piše o sebi?
Ja sam zauvek svoja nemilosrdna boljka.
Moje ogledalo pretužno krvari.

Kako se može ne grliti kada se voli?
Kako se voli? Ako se voli. Da li se voli... ikad osim sebe?
A voli se.
Moja je Košuta moj barut, lešnikasta kuglica, neprolazni miris.
A drugih je uvek više. Samo je ona jednina.

Koliko su oni važni?
Sve manje.
Ne zaboravlja se kako se voli. Samo se manje pažnje pridaje voljenju.
Ja mogu da volim svaku noć. Poneku noć. Ovu noć.
Telesno je uvek sjajno. I uvek najbolje dođe sinoć.

Koje se telo zapravo voli?
Kada prelaziš noktima po tuđem, uvek samo svoje kidaš.
Razdireš, cepaš.
Stvar je samo u tome sa kakvim se mirisom zaspi...
Kad tuđe telo ljubiš zapravo samo svoje s
jedinjuješ, pokidano lepiš.

Kako se živi sa tugom?
Oh lepo, dugoročno, prijateljski.
Uz čaj.
I dok je nepravda uvek neprijateljica, tuga postane najbolji drug.

Koliko dugo rane ne zarastaju?
Posle rađanja se krvari. Posle spajanja se krvari.
Krvari se uvek od oslobađanja.

Kako se to izgubi sebe?
S mukom, ne damo se lako.
Al' neprijatelj uvek zna kako.

Hoće li neko čitati moje reči?
Hoće. Čak i kad za to nema nikakvog razloga.
Jer uvek je tako.
Razlog je, dragi moji, kao reč, odavno proteran, prognan.  
Dugo je životu smetao, bio nepoželjan.
Da, moguće je, nekako.
Samo...odatle nema dalje.

Nema kako.