S
mnogo toga sam se kroz život hvalila.
Jedna
od njih je i to da nemam tip.
Kada
se njih dvoje, zaštitnički a mazno, uveče prospu po meni, nesumnjivo sam najsrećnija.
Kad
nisu tu ja udišem njihov miris sa svoje posteljine.
Ovih
dana slušam Ognjena i Sienu.
Kroz
život sam se, između ostalog, dičila i time što nemam tip.
I
zbilja je dečaka bilo svih vrsta.
Uveče,
kada moje zveri osete da mi se spava, opkole me tako da se ničeg ne plašim.
Iako
se ne plašim inače. Al’ neka bude, slike radi.
Moji
su dani većinski jedna golema sabrana sreća.
Ali
ipak nije nemoguće izdvojiti momente sreće u komparativu.
Sve
je ionako relativno.
Apsolutna
je samo moja deluzija da nemam tip.
Kao
i mnoge druge, luckaste i slatke, i ovu sam uobrazilju neumorno hranila samo
najsjajnijim iskricama ženskog ludila.
Pohotno
uživajući u svim sumanutim promenama raspoloženja, zaljubljeno gledajući samo
odraz svojih krupnih očiju u njihovim dečačkim pogledima.
Trenutak
kada moji psi legnu na počinak praveći oko mene štit – ah to je definitivno
sreća u superlativu!
Nešto
poput one kad ispred mene stane neki dečak baš jak. Pa zakloni i samo sunce.
Kao
onda kada me je podigao u naručje ispred uperenog oružja.
Sasvim
kao onda kada je, na moj prestravljeni poziv, poveo par svojih dečaka da objasne
nešto liku koji se zaigrao da meni preti.
Ona
je naša. Nju nemoj da diraš. Uz obavezno brate.
Ma
pisala sam ja već, oh koliko puta, o svojoj neustrašivosti, snazi.
Ni
ona nije relativna.
Ipak,
prepredena je, jer i snaga je ženskog roda.
Pa
ume nestvarno umiljato da se skupi. Da se mirišljavo sklupča kada pred njom
zagrmi neki taj jak.
Sreća
u superlativu je, čuvajte se, zavodljivo zlokobna stvar!
Ja
joj se, međutim, bez trunke straha, revnosno klanjam.
Pored
kreveta držim pozlaćeni oltar njoj samo posvećen.
Tu
joj, kad se smrkne, sasvim religiozno na žrtvu prinosim duše svih slabih. Svih
palih.
Sreća
u superlativu bestidno je prepoznatljiva.
Kao
onda kada neki dečak prepozna moju uporno neukroćenu želju da se iznenadim.
Sasvim
kao onda kada mi, u moru bezličnih darivanja, on u ruke položi kacigu i kaže da
je samo moja.
Sa
volšebno skrivenog oltara tada se otme uzdah, dečacima magično neodoljiv.
I
dok oni misle da to ja jecam pod njihovim dodirima, to zapravo samo duše slabih
pucketavo gore na lomači moje vatre koje su se bedno plašili.
Ne
treba mu, tvrdi, druga sreća od mog osmeha.
Al’
želje su ipak kolebljiva stvar. Pa tako i on ima jednu.
Srećan
bi bio, kaže, da se nađe u nekom mom tekstu.
Pa
ti si dečače dragi, do sada već bio u toliko njih.
Jer
ja sam se samo prkosno i svesno glasno zavaravala da nemam tip.
