O opet samoći

Daj mirisima da se opet stvore.

Stvore jedan. Nadmoćni. Snažni.

Ja se na muškost pokrećem.

Ma ko bi mene razumeo…

Nezasita pažnje, ipak, samo sama kad sam pišem. Dišem.

Opet samoća uvek me ponovo rodi.

Rode najrođeniji. Svi ste mi i dalje potresno bliski.

Pretesno isti.

U svom njuhu prestala sam na tebe da mirišem.

Jeste li primetili da sve ređe pišem?

Pokloni mi dane tišine.

U mome su biću sada novi snovi.

Opet samoća i stvaralačke divljine.

Moje su oprečnosti nepovezivo iste.

Verujem da je biti polovina tačno duplo lakše.

A ipak…samo u celosti su mi misli čiste.

Čovek bi čak rekao da sve to radim namerno.

Iako ne. Bolno ne.

Mada ponosno.

Nisam ja svoje ne-umenje s drugima birala.

Ja samo u njemu primorano uživam.

Smirena. 

Prvi je preduslov: moram sama da postojim. 

A tvoje je moranje da me tražiš.

Tad ne veruj prividima – ja želim da sam plen.

Zato moraš da me sanjaš.

Dok ja negde, u opet samoći, nova stvaranja brojim.

Rekoh ti – na snagu se pokrećem.

A ponovljena samoća najlakše me združi.  

Zato mi samo to pruži, najglasnije..

Jer moje su nedorečenosti najopasnije.

Opasni lovče. Od svih drugačiji, a pretesno isti.

Potresno bliski.

Nemam tip

S mnogo toga sam se kroz život hvalila.

Jedna od njih je i to da nemam tip.

Kada se njih dvoje, zaštitnički a mazno, uveče prospu po meni, nesumnjivo sam najsrećnija.

Kad nisu tu ja udišem njihov miris sa svoje posteljine.

Ovih dana slušam Ognjena i Sienu.

Kroz život sam se, između ostalog, dičila i time što nemam tip.

I zbilja je dečaka bilo svih vrsta.

Uveče, kada moje zveri osete da mi se spava, opkole me tako da se ničeg ne plašim.

Iako se ne plašim inače. Al’ neka bude, slike radi.

Moji su dani većinski jedna golema sabrana sreća.

Ali ipak nije nemoguće izdvojiti momente sreće u komparativu.

Sve je ionako relativno.

Apsolutna je samo moja deluzija da nemam tip.

Kao i mnoge druge, luckaste i slatke, i ovu sam uobrazilju neumorno hranila samo najsjajnijim iskricama ženskog ludila.

Pohotno uživajući u svim sumanutim promenama raspoloženja, zaljubljeno gledajući samo odraz svojih krupnih očiju u njihovim dečačkim pogledima.

Trenutak kada moji psi legnu na počinak praveći oko mene štit – ah to je definitivno sreća u superlativu!

Nešto poput one kad ispred mene stane neki dečak baš jak. Pa zakloni i samo sunce.

Kao onda kada me je podigao u naručje ispred uperenog oružja.

Sasvim kao onda kada je, na moj prestravljeni poziv, poveo par svojih dečaka da objasne nešto liku koji se zaigrao da meni preti.  

Ona je naša. Nju nemoj da diraš. Uz obavezno brate.

Ma pisala sam ja već, oh koliko puta, o svojoj neustrašivosti, snazi.

Ni ona nije relativna.

Ipak, prepredena je, jer i snaga je ženskog roda.

Pa ume nestvarno umiljato da se skupi. Da se mirišljavo sklupča kada pred njom zagrmi neki taj jak.

Sreća u superlativu je, čuvajte se, zavodljivo zlokobna stvar!

Ja joj se, međutim, bez trunke straha, revnosno klanjam.

Pored kreveta držim pozlaćeni oltar njoj samo posvećen.  

Tu joj, kad se smrkne, sasvim religiozno na žrtvu prinosim duše svih slabih. Svih palih.

Sreća u superlativu bestidno je prepoznatljiva.  

Kao onda kada neki dečak prepozna moju uporno neukroćenu želju da se iznenadim.

Sasvim kao onda kada mi, u moru bezličnih darivanja, on u ruke položi kacigu i kaže da je samo moja.

Sa volšebno skrivenog oltara tada se otme uzdah, dečacima magično neodoljiv.

I dok oni misle da to ja jecam pod njihovim dodirima, to zapravo samo duše slabih pucketavo gore na lomači moje vatre koje su se bedno plašili.

Ne treba mu, tvrdi, druga sreća od mog osmeha.

Al’ želje su ipak kolebljiva stvar. Pa tako i on ima jednu.

Srećan bi bio, kaže, da se nađe u nekom mom tekstu.

Pa ti si dečače dragi, do sada već bio u toliko njih.

Jer ja sam se samo prkosno i svesno glasno zavaravala da nemam tip.

Možda

Možda

Možda si samo zbog jednog i rođen. Kažem jednog a mislim šest.

Možda si samo zbog toga prugama gazio, promrzao i providan, džepova natovarenih čokoladama – gladan a ponosan. Možda, vrlo izvesno možda – nama si ih nosio!

Možda su tvoji vrcavi stihovi, malo od ovud malo od onud prokrijumčareni, samo za nas u debelom prsluku kroz godine tegljeni. Da se, poput mastila pod kožom, u našim usputnim izrekama neizbrisivo nastane.

…

Kroz život ćemo nastavi jednako. Mada primetno ne isto.

Uzdignutih čela sa tvojim aforizmima na dahu mlakih usana.

Ima nas dosta i svima ćemo pričati. Bićemo vojska sa predatom štafetom.

Možda si nekad nešto i zaboravio. Ali u redu je. Nije baš sva poezija ovog sveta u jedan štap mogla stati. Onaj stari gospodin štap koji je jedini na svetu čak i svoj držač na biciklu imao.

Nije važno. Mi ćemo nastavi jednako. Mada primetno ne isto.

Svako sa svojim naročitim imenom, iz postave kožnog kaputa izvučenim.

Ponosni i začešljani, onako šeretski, na stranu.

Skidajte balalajku sa zida! Zna li je neko svirati? Kažu ljudi sad se ćuti, za pesmu nije vreme.

Možda će sutra biti bolje.

Nema veze. Mi ćemo i tako kroz život nastaviti jednako. Mada primetno ne isto.

Ima nas dovoljno i svuda ćemo širiti. Poslovice, poštapalice i anegdote. Savete, razmirice, radoznali um.

Jer možda se kokice i bez mleka mogu jesti – ali se mora živeti po svom. Emocija se ne da u ono što svet nalaže zatočiti.

Neka se sada malo i ćuti. Neće to trajati dugo. Duh legendi i u tišini zvoni a teški se rančevi na prozirnim plećima najjače vuku.

Ne mari, kažem, mi ćemo svakako dalje nastavi jednako. Mada primetno ne isto.

Uspravnih pogleda i sanjivog oka, što vazda čezne za još po kojim retkom, značajno zaokruženim, još uvek nepročitanim. 

Tvojih šest.

Mi.