Nema
vas nigde među mojim prioritetima.
Dečaci.
Bio
je jedan samo. Od pre 19 godina. Među prioritetima.
Brundao
motorom ispred mog ulaza. A ja uvek strčim.
Jer
on se ne boji ničega.
Ni
da se pobije. Na ledu, u ringu, na ulici.
Ni
da zgazi 200km/h bez kacige.
Ni da stane nasred raskrsnice da mi mazne cvet iz gradske žardinjere.
Ničega.
Osim mene da zavoli.
Vazduh
još jednom postaje svežiji. Još jednom smo na pragu septembra.
Prošle
godine u ovo vreme sam se opet u njega zaljubila. Treći put u 19 godina. I opet
ga stavila među prioritete. Kao onda ’99. pa opet ’03.
Dečaci…Nema
vas uopšte među mojim prioritetima. Daleko ste od moje snage miljama.
Moja
je nezavisnost izvan vašeg radara.
On
je bio taj opasan frajer što se voli u naletima ceo život.
I
nikako da shvati da ću i ja njemu biti isto. I nikako da prestane da se opire
našem filigranski ispletenom usudu.
Jer
on je uvek sasvim mangupski hrabar.
Dok
gazi preko 200km/h bez kacige.
Dok u ponoć upada i govori da je zaljubljen u mene.
Baš uvek on je zbilja naopako hrabar.
Uvek, osim kada treba mene da prihvati.
Opet
mi se vraća na slušanje IAMDDB. Kao prošle jeseni. Kao onda u Engleskoj, kad me
je ostavio pa sam ponovo davno dečije zaboravljeno prkosno patila. Ta je muzika
baš lila boje prošlogodišnje sete.
Ponovo mi se nosi turban u boji neke ukusne kiše. I kimono u koji bih zamotala sve svoje devojačke naivne čežnje.
Jer
proces evolucije nekako je zaobišao moj raspojasani kod za strast prema nevolji i ostavio
netaknutom moju životinjsku opčinjenost izvajanim torzom i opasnim šakama.
I
tako, dok svi ostali počivaju jako daleko od mojih prioriteta; sa svim
oznojanim separeima i ribama u najlonkama;
sa
svim grupnim letovanjima i zajedničkim kreditima,
..moja
će kosa nesputano lepršati niz stepenice svaki put kad on ispred ulaza zagrmi, kao
neko veče, pa mi sutradan kaže da mu kaciga još miriše na mene.
No comments:
Post a Comment