Možda

Možda

Možda si samo zbog jednog i rođen. Kažem jednog a mislim šest.

Možda si samo zbog toga prugama gazio, promrzao i providan, džepova natovarenih čokoladama – gladan a ponosan. Možda, vrlo izvesno možda – nama si ih nosio!

Možda su tvoji vrcavi stihovi, malo od ovud malo od onud prokrijumčareni, samo za nas u debelom prsluku kroz godine tegljeni. Da se, poput mastila pod kožom, u našim usputnim izrekama neizbrisivo nastane.

…

Kroz život ćemo nastavi jednako. Mada primetno ne isto.

Uzdignutih čela sa tvojim aforizmima na dahu mlakih usana.

Ima nas dosta i svima ćemo pričati. Bićemo vojska sa predatom štafetom.

Možda si nekad nešto i zaboravio. Ali u redu je. Nije baš sva poezija ovog sveta u jedan štap mogla stati. Onaj stari gospodin štap koji je jedini na svetu čak i svoj držač na biciklu imao.

Nije važno. Mi ćemo nastavi jednako. Mada primetno ne isto.

Svako sa svojim naročitim imenom, iz postave kožnog kaputa izvučenim.

Ponosni i začešljani, onako šeretski, na stranu.

Skidajte balalajku sa zida! Zna li je neko svirati? Kažu ljudi sad se ćuti, za pesmu nije vreme.

Možda će sutra biti bolje.

Nema veze. Mi ćemo i tako kroz život nastaviti jednako. Mada primetno ne isto.

Ima nas dovoljno i svuda ćemo širiti. Poslovice, poštapalice i anegdote. Savete, razmirice, radoznali um.

Jer možda se kokice i bez mleka mogu jesti – ali se mora živeti po svom. Emocija se ne da u ono što svet nalaže zatočiti.

Neka se sada malo i ćuti. Neće to trajati dugo. Duh legendi i u tišini zvoni a teški se rančevi na prozirnim plećima najjače vuku.

Ne mari, kažem, mi ćemo svakako dalje nastavi jednako. Mada primetno ne isto.

Uspravnih pogleda i sanjivog oka, što vazda čezne za još po kojim retkom, značajno zaokruženim, još uvek nepročitanim. 

Tvojih šest.

Mi.