Ako te neću

Elegancija je jedinstvena stvar.

Šapuće ti postepeno sve što treba da znaš.

Koje su, na primer, priče za park sa psima. I mnogo važnije, koje nisu.

Pa se tako, samo smeškaš onima koji je nemaju a žele, o jarko žele, da ispadnu simpatično važni.

Punoletstvo je, pak, divna kategorija.Tada sve znaš a nikom se ne daš.

Svoju umišljenu savršenost sebično za svoje dodire čuvaš.

Pucaš od života a još uvek rođen nisi.

Elegancije, važno je to znati, nema na fakultetima. Niti bankomatima.

Ona raste duboko u nitima tepiha porodičnog doma. Što duže na njemu, bosonog, u turskom sedu sediš, sve više možeš raznim ljudima da se smeškaš. Sve manje otvoreno podsmevaš.

Ah nemoj misliti da se ja čuvam. Svojim telom jednako vešto raspolažem i u društvu i u samoći.

Nemoj sebi laskati da se ja iz nekog inata tebi ne dam. Nisi ti ni blizu dovoljno važan za moj inat.

Dvadesete ti, međutim, divno poruče da ništa ne znaš. Pa se onda neštedimice daješ. Eleganciju kojom si dojen iz tihog očevog pogleda želiš tvrdoglavo drugima da preneseš. Sasvim nesvestan da su to, avaj, ćorava posla. Svoje telo konačno shvatiš manje važnim, pa i njega pružaš, jer tako i treba.

Životni stil , razumi to, majka dodirom prenosi. To je razlog zbog kojeg u mojim rečima nikad ne možeš načuti da ja imam para. Možda baš i mnogo, mnogo para.

Nije da nemam želju da ti neke stvari objasnim. Već iskreno razumevam da ih ne možeš shvatiti. Nismo mi, gologuzi, na istom tepihu sedeli.

Pa ti se, stoga, samo ljubazno smeškam, dok tvoj se tvoj ego batrga u samodefinisanju.

Moj se ego, osobo, zove mnogo jednostavnije. I sada sam već ozbiljno u tridesetima. Ono što me sačinjava jeste čisto indiferentno samopouzdanje.

Zato shvati mladiću, ako te neću, a sve je veća verovatnoća da te neću, ja ne čuvam od tebe svoje telo. Niti želim time nešto da ti poručim. Ja samo tebi ne dam svoje vreme.