O opet samoći

Daj mirisima da se opet stvore.

Stvore jedan. Nadmoćni. Snažni.

Ja se na muškost pokrećem.

Ma ko bi mene razumeo…

Nezasita pažnje, ipak, samo sama kad sam pišem. Dišem.

Opet samoća uvek me ponovo rodi.

Rode najrođeniji. Svi ste mi i dalje potresno bliski.

Pretesno isti.

U svom njuhu prestala sam na tebe da mirišem.

Jeste li primetili da sve ređe pišem?

Pokloni mi dane tišine.

U mome su biću sada novi snovi.

Opet samoća i stvaralačke divljine.

Moje su oprečnosti nepovezivo iste.

Verujem da je biti polovina tačno duplo lakše.

A ipak…samo u celosti su mi misli čiste.

Čovek bi čak rekao da sve to radim namerno.

Iako ne. Bolno ne.

Mada ponosno.

Nisam ja svoje ne-umenje s drugima birala.

Ja samo u njemu primorano uživam.

Smirena. 

Prvi je preduslov: moram sama da postojim. 

A tvoje je moranje da me tražiš.

Tad ne veruj prividima – ja želim da sam plen.

Zato moraš da me sanjaš.

Dok ja negde, u opet samoći, nova stvaranja brojim.

Rekoh ti – na snagu se pokrećem.

A ponovljena samoća najlakše me združi.  

Zato mi samo to pruži, najglasnije..

Jer moje su nedorečenosti najopasnije.

Opasni lovče. Od svih drugačiji, a pretesno isti.

Potresno bliski.