Wednesday, 10 August 2011

Plastična hirurgija



Prijateljicama nikad kraja.

Jedna od mojih posebno razume moje (mnogi kažu) nezrele želje. Posebno shvata moju saživljenost sa napaćenim tekstovima hrapavog glasa naše velike (o)pevaljke srpske patnje.
Ne mogu da kažem da je volim najviše (ni za jednu to ne mogu da kažem, ni jednu od njih nekoliko iznad drugih da izdvojim), ali je svakako (opet, kao i ostalih...recimo opet nekoliko) volim posebno.
Samo je ona mogla sa istom dozom ozbiljnosti na dvočasima matematike dubiozno sa mnom proučavati kataloge avona ili oriflame-a.
Sa njom se posebno smejem. Isprva kikoćem, pa cerekam, dok ne počnemo zajedno da grcamo i davimo se u potpuno glupim i svaki put sličnim pričama.
Po mnogo čemu ona je moja suprotnost. Ima mnogo više nečega čega ja objektivno imam premalo, mnogo manje onoga što bih ja najradije proredila.
Ipak, obe jednako smatramo da su nam preko potrebne punije usne. Ne punije, ikakve! Bez toga se, tu se toooliko slažemo, zaista više ne može živeti (i tooooliko uživamo u bezazlenoj plitkosti dubinskog prepuštanja tim površnim problemima; i baš vooolimo da ne pričamo o „pametnim“ temama želeći da ne napustimo onu vrstu prigluposti koja nas je krasila još u gimnaziji).

Nismo tada bile više u gimnaziji, bilo je to pre samo koju godinu, ali smo jednako gimnazijalski žudele za neposedovanim stvarima, šiparički spremne na plitkosti najvišeg stupnja.
Čule smo se jednog jutra sa obostranim izjavama kako je frka, kako su ispiti blizu i kako ne znamo kad ćemo se videti. Priča je naravno vrlo brzo (jer nije se imalo vremena za duge telefonske razgovore – trebalo je učiti!) došla do usana. Rekla mi je da je čula da se u jednom salonu prodaje krema za njihovo prirodno i, što je najbitnije, veoma brzo, povećanje. Nije se više čekalo, za 15 minuta našle smo se u gradu i s ogromnim osmesima (za koje smo mislile da će se već za koji sat naglo povećati) gazile prema spomenutom salonu.
Avaj, krema je bila izuzetno skupa. Na licu mesta smo odlučile da kupimo samo jednu i da je, već nekako, sestrinski podelimo.
Mogu samo zamisliti kako smo delovale prefriganoj prodavačici...verovatno onako kako je i trebalo da delujemo...po zasluzi.
A tek apotekarki, kada smo joj izložile ideju da u sterilisanu posudu prespemo tačno odmerenu polovinu dragocenog maziva. Prodala nam je bočicu za urin, i kašičicu za zahvatanje stolice, kao jedino što joj se u tom trenutku učinilo prikladnim, i mi smo, savršeno ne mareći za simboliku situacije i pomenutih predmeta odjurile kod mene.

Uopšte ne treba da spominjem da smo se odmah debelo namazale, ponavljajući kako osećamo da se nešto dogaća pućeći se pred ogledalom.
Uopšte ne treba da spominjem da se krema sa pumpicom na vrhu, za koji dan ubuđala jer nije predviđena za otvaranje i presipanje.  
Još manje treba da spominjem da smo naravno, sasvim očekivanu, izostalost rezultata pripisale upravo tom presipanju u neadekvatnim uslovima mog kupatila, ali i da je jednako nismo ponovo kupile. 
Što naravno ne znači da i dan danas na umu (ponekad i drumu) nemamo slične sjajne ideje.
Za koju godinu, sigurne smo, eto nas na plastičnoj!

1 comment:

  1. Carski... imam slične napade detinje žudnje kada se pojavi neki novi oblik hrane, mislim fast food ili vec neka urnebesna kombinacija poslastica, ili neka tehnološka i potpuno nepotrebna spravica koju prosto moram da imam, tako da potpuno razumem. A razočarenje je sastavni deo, kako ja to vidim, jer da njega nema, nikad ponovo ne bi osetio takvu želju i polet kad se nešto novo pojavi!

    ReplyDelete