Književni intermezzo: A šta je s basarizmom?

Puno pažnje pridajem svemu što je lepo. Zaustavim se na svakakvim detaljima. Ne umem da stvaram, da slikam, da vajam, da pletem, da gradim. Umem da primetim (bedna uteha, znam, al’ ko prizna pola mu se prašta).

Iznad svih klasičnih, oku primetljivih lepih stvari, dobrih slika, fantastičnih skulptura, atraktivnih odevnih komada i sjajnog nakita, knjiga kao ukrasni objekat na vrhu je moje liste. Tako sam ja zakleti protivnik svih novotarija koje napisano prenose na ekran. Tako ostajem zauvek verna papiru, jer dobre korice u još boljoj biblioteci najviše krase.

Što se sadržine tiče, poslednjih sam godina naročito u postmodernizmu. Potpuna pomama! Izborom obrazovanja naterana da mnogo čitam klasike, do ludila sam se zaljubila u postmodernu čim sam je malo bolje upoznala. I naravno, kakav bih ja čitalac ovoga (nazovimo) pravca bila kada ne bih upoznala Basaru.

To je zaista, potpuno klišeirano, bila ljubav na prvi pogled. Onako najpatetičnije. Toliko da su me u porodici već peckali da ću umesto omiljene skulpture, za koju je moj bračni partner posebno pravio postoje pri gradnji dnevne sobe, staviti bistu Svetislava Basare (naravno ako taj isti – bračni partner – to dopusti). 

Inače sam do ludila nezrela. U svakoj strasti, onako tinejdžerski, odem u krajnost. Zato je ova šala bila sasvim osnovana (poznaju me dobro članovi moje porodice).

Dakle, šta je s basarizmom? Gde je on na ovim stranicama (tačnije pomerajućem ekranu)?

Pre svega, on ne postoji.

Basara ga sam odlučno odbija. Kaže da „zvuči ružno, gotov kao marksizam“. Kaže da su kritičarske odredbe uvek ograničavajuće („podsećam da reč definisati bukvalno znači dokrajčiti“ – !!!), i da tako i taj pojam lako ulazi u rimu sa fašizmom.

Ok, ali ja sam neki, recimo, kritičar u najavi, pri tome i devica, definisanje mi ulazi u opis dana.

Basarizam je, dakle, neverovatna magija. Ironičan pristup svemu (ne)postojećem. Ludilo neverovatno privlačne proze koja nas uvlači u potpuno sumanutu fikciju, koja je (nimalo) paradoksalno sama srž basarijanske realnosti. Stvaranje likova koji nas potpuno ogoljavaju, izricanjem stvari koje su nevidljivo sveprisutne. Svet bogatih rečenica koje se toooliko lako čitaju. Gutaju.

Basarizam je tako svet paralelnog postojanja (iako, moram priznati, često naružen zajedljivim političkim upadicama – svi smo mi samo ljudi...) fantastično obojen potpuno prihvatljivom fikcijom. Bodrijarovski simulakrum za koji, konačno, shvatamo da je sama naša stvarnost, da nažalost, nemamo dublje. Spoj snova i jave, realnog i izmaštanog, nikako ne originalan ali fantastično recikliran od delića svih postojećih koji mu prethode i kojima se (otvoreno) koristi.

Preporučujem!!!