Zdravo, ja sam Elektra, umeš li cepati drva?

Hej, pa ti si neki sladak dečak…

Nisam došla ni sa kim. Šta to uopšte znači…

Da, lepo mirišem, kosa mi je gusta, upija sve mirise…pamti gde sam bila…podseća.

Ima u njoj morske soli, francuskog asfalta, dosta nikotina i prilično mnogo slobode.

Ne moraš mnogo pitati, iako mi pričanje nije problem.

Možda imam sestru, psa i papagaja.

Možda studiram medicinu i volim nemačku filozofiju.

Možda cu i ići s tobom sutra na tu kafu.

Ma ne. Imam braću. Puno braće.

I ne marim životinje niti nemačku filozofiju. Možda konje. I Ničea.

Mada mogu otići s tobom na tu kafu. Kad god.

Al' šta će ti to?

Ma nije da ne bih imala šta da ti kažem. Al' šta će ti to?

Kosa mi je možda zlatna, možda prirodno crna. Možda sam samo pritvorno ovako toplo smeđa.

Možda si me primetio na ulazu u neki muzej, možda na pijaci sa krem korpom punom raznobojnog povrća. Ja ionako u slobodno vreme pričam sama sa sobom. Pišem sama sa sobom.

Ma nisam utripovana. Grozim se ideje da budem „drugačija“. Nisam feminstkinja. Volim muškarce. Ne bojim se.

Vidiš, sasvim sam takva. Al' šta će ti to? Šta bi s time radio? Misliš da bi umeo da me voliš? Da me mrziš? Da li mi to uopšte treba? To me pitaš? Ma ne.

Jeste, nisam ti rekla svoje ime. Nisi pitao. Ja pričam samo kad  me se pita.

Zovem se Elektra. Dragi dečače, šta bi sa mnom? Poznaješ li umeće skijanja, jahanja i tenisa?  Umeš li cepati drva, praviti najlepše stolove, kositi, kopati, prskati, a da ti šake i dalje budu najfinije muške meke, kada uskočiš u dobro odabrano odelo i kažeš mi da mi te cipele ne idu sa tom jaknom? Umeš li mirisati čak i kad si umoran od svega, umeš li pričati priče, tegliti skije ako se bojim žičare, trčati za biciklom ako se bojim da padnem? Ma ne, porasla sam, više se ne bojim. Padanja ponajmanje. Ali dečače dragi, umeš li uopšte biti neko koga ću pitati za mišljenje?