A šta kad neću?

I kako to sad ljudima objasniti...kad svi odu a misli ti dželati...

A ti sve savršeno razumeš al' da se pomakneš ne umeš.

Ma neću.

Da li se bojiš da ostaneš sam? Da nestanu svi glasovi i kikotanja...Da li se plašiš? Panično.

Sartr je rekao da smo svi osuđeni da budemo slobodni, to jest, da ne možemo da ne budemo slobodni.

Ali ja neću.

I kako sad to ljudima objasniti....da se bojiš da ostaneš sam...Panično.

A sve možeš i sve imaš. Dve ruke, dovoljno nogu i pregršt mašte. I možeš sve. A ti eto nećeš.

A glasovi vrište ustaljene fraze: ko ti brani, sam sve biraš, imaš svu slobodu ovog sveta...

I kako sad to ljudima objasniti...kad svi odu a tvoje te mogućnosti guše.

Kad ostaneš sam a izobilje izbora nemilosdrno ograničava. Kolje.

Da li je i odluka da ništa ne odlučiš i dalje odluka?

Da li je prostor izbegavanja zapravo suočavanje sa odsustvom?

Kako to kad znaš šta hoćeš a to je da nećeš?

Kako da potrčiš kad te cilj ne zanima?

Kako da stojiš kad te mesto ne drži?

Bojiš li se da ostaneš sam? Plašiš li se? Panično.

Jer nestanu glasovi, nestanu kikotanja. Ostaje samo sloboda.

Možeš da izabereš sve što hoćeš. Dve ruke imaš, sasvim dovoljno nogu i pregršt mašte. Treba samo da hoćeš.

A šta kad neću?

Pa ti onda neći.

Jer i izbor da ništa ne izabereš ostaje izbor.