Negde između ega i bojazni

Kada ćemo opet na jahanje?

Trep, trep. Tako pokušam sa svakim muškarcem, a moj brat je jedan od bolećivijih. Na mene.

Da, jesam ja ista ona koja mu je slatko zagorčavala život kad smo bili mali. Ali on više nije mali. Ja sam ostala ista. Ali on je ogroman. U šake me celu uzme i zaštiti od sveta.

Pa mama je rekla da će sutra padati kiša. Ah, mama....

Ima li neko ovde ljubomoran na naš odnos? Mislim moj i njegov, ne moj i njen. To nikako. Mada, mama je uglavnom kul.

Prošle je noći opet bio na nekom drugom užarenom kontinentu. Da, i kod njega je gorelo. Ali to samo on ugalj isijava.

Pisala sam mu. Slala pesme. Mi se tako sporazumevamo. Njegove odgovore nisam baš najjasnije shvatila, malo se više te prošle noći popilo. Spominjao je neku brzu vožnju. Rekao da je umoran. A ja obrnula dekadu.

Pročitao je moju knjigu. Još davno. Odgovorila mu je na mnoga pitanja. Ta je knjiga još uvek negde među nama. U sladunjavom prostoru stidljivosti, snebivanja i neodvažnosti. Negde između ega i bojazni. Još uvek je naročita tajna. Ko zna, možda je jednom i objavim.

Kako bi bilo večeras voditi ljubav sa vetrom?

Od poezije dodir satkati...večeras...

Jer večeras sam u stanju da poletim. Rekla sam mu to. Ne sećam se šta je odgovorio. Verovatno da sam lepa. Njemu najlepša. I da me voli. Ali nije bio pored mene. I on je negde na drugom užarenom kontinentu leteo.

No, sve je mnogo jednostavnije nego što se možda čini.

Auh što se te neke prošle večeri popilo. Sad više ne znam čije sam odgovore i kad čitala.

Ali sanjala sam nas. Na konjima. Na skijama. Na talasima i na šinama. Na svim prevoznim sredstvima života. Kako se kroz njega vozimo. Kroz svašta smo projurili. Pa zajedno i kroz ništa.

A sećaš se one najskuplje „kafe“ u Nici? Sećam se, jer se snova čovek uvek seća.

De reci mi nešto pametno. Sad kad sam ja ostala bez reči.

A ona mala slatka pored mene prethodnog me je već nekog tamo dana pitala kada ću napisati nešto o njoj. O, pišem ja draga, uvek o svima vama, samo se morate pronaći.