Tuesday, 11 June 2013

Oči te otkriju

Kakve su to oči koje nisu moje a jesu?
One u koje sam zaljubljena kao u svoje osim što to nisu...
Kako je moguće da postoji koža koja toliko na moju miriše?
Sopstveni miris se nikad ne oseća, ali se uvek prepozna lako. A kako?
Tako što se sopstvena koža uvek sopstveno diše.
Tuđa, koliko god da je ista uvek se tuđe udiše.
Koja je to kosa što je moja bila ali odavno nije više?
To je ona koju sam odrastanjem zbacila da bi ona mogla da je isplete.
To je čisto zlato.
Gde su oni prsti u dva reda? Pa mama mi ih je tako zdušno lepila da u malu obuću uđu.
Nemam ih ja više.
No, evo ih opet. U mojim rukama. Pa kako?
Tako što ih u sebi nosiš pa se mala stopala od silne ljubavi iskrive. Čak i kad na tebe ne liče, po tebi se saviju.
Čak i kad od drugog uzmu nijanse sive, zlatne niti na tvoje nekadašnje sliče. 
Pa i kad od drugog sve crte lica uzmeš, oči te otkriju.
Jer te oči su moje iako u tvoje smeđe košutasto ime savršeno staju.


A kada me noću probudiš i uplašeno pokažeš na osetljivi nosić i zastrašujuće mrlje po čaršavu,  ne strahuj prepadnuta srno, to je i moja krv što se po tvom jastuku razlije u crno.

No comments:

Post a Comment