Ja volim
da kući stignem kasno.
Volim da
znam da su moji đonovi nekim zaglušenim podom izlizani.
Da mi
je u kosi mnogo toga još neispričanog.
Da mi
je hod lelujav a glava na jastuku slatka i teška.
Ja volim da kući stignem kasno.
Ja volim
da legnem rano.
Da ustanem
sveža i zalivam cveće na terasi dok sunce još nije skroz izašlo.
Da napravim
kafu i pijem je dok još svakoliki svet spava.
Tad prstom
po glatkim stranicama klizim i to je ono neko sveto vreme.
Dok mi
dete još na jastuku usnulo mljackavo diše.
Tad rasprostrem
veš i samo udišem, mirišem....
Ja volim
da legnem rano.
A što
volim kad kući stignem kasno.
Kad ne
znam koje su poruke poslate a koje samo u mislima ispisane.
Kad mi
nije ni važno.
Jer kući
stignem kasno.
A kad
legnem rano, jastuk mi na odmor miriše.
Knjiga
pored jastuka neke nepročitane redove piše.
A dete
na svom jastuku još uvek usnulo mljackavo diše.
Ja zalijem
cveće, prošetam po stanu, gnezdo moje samo je moje. I njeno. I ničije više.
No comments:
Post a Comment