Sunday, 14 July 2013

Mir. I ničiji više.

Ja volim da kući stignem kasno.
Volim da znam da su moji đonovi nekim zaglušenim podom izlizani.
Da mi je u kosi mnogo toga još neispričanog.
Da mi je hod lelujav a glava na jastuku slatka i teška.
 Ja volim da kući stignem kasno.

Ja volim da legnem rano.
Da ustanem sveža i zalivam cveće na terasi dok sunce još nije skroz izašlo.
Da napravim kafu i pijem je dok još svakoliki svet spava.
Tad prstom po glatkim stranicama klizim i to je ono neko sveto vreme.
Dok mi dete još na jastuku usnulo mljackavo diše.
Tad rasprostrem veš i samo udišem, mirišem....
Ja volim da legnem rano.

A što volim kad kući stignem kasno.
Kad ne znam koje su poruke poslate a koje samo u mislima ispisane.
Kad mi nije ni važno.
Jer kući stignem kasno.

A kad legnem rano, jastuk mi na odmor miriše.
Knjiga pored jastuka neke nepročitane redove piše.
A dete na svom jastuku još uvek usnulo mljackavo diše.
Ja zalijem cveće, prošetam po stanu, gnezdo moje samo je moje. I njeno. I ničije više.


No comments:

Post a Comment