Sunday, 11 August 2013

Pssst...

Pssst...htela bih šapnuti nešto vetru...
Odjahati tamo gde se sve nekako zna.
Dozlogrdiše mi ova smrtonosna nepoznavanja, pogubna razmimoilaženja.

Pssst....

Ima ljudi koji su harali ovim šankom. Ali to nikada više neće.
Ostali su tvoji drugovi. I mi ostali preživeli. Da se sa svojim pričama borimo. Milujemo. Mrzimo. Igramo.
Znaš li da ima noći kada ceo Tramvaj prećutno urliče tvoje ime? Briga te. Ostali smo mi preživeli.

Tiho...htela bih nešto došapnuti vetru...

Juče mi je na neku već moju banalnu šašavost nemerljivo ozbiljno rekao: Kad ćeš odrasti?
Ah, čoveče veliki, ozbiljni, dragi, u tom mi je trenutku još jednom postalo jasno zašto mi nismo mogli.
Volim te čoveče veliki, odrasli, dragi ali tvoja je glava isuviše pametna. Ona može. Samo je još trebalo da hoće. Da me razume. Prijatelju. Pssst....poznaješ ti mene najbolje.


A sad tiho, molim...vetar mi nešto odgovara...

No comments:

Post a Comment