"Vidim ti Ajfelovu kulu"

Lako smo je našle. U ulici bez imena i broja, svi su nekako znali kod koga smo pošle i na koju kapiju treba da zakucamo.

Ne verujem ja u te gluposti. Ali ni najmanje. Bila je to besmislena srednjoškolska zabava. (kao i većina života uostalom!)

Imala je urokljivo plave oči, strašno prljavu kuću i najcrnji soc od kafe u koji je gledala. (ma ne verujem ni u to, preuveličavam, radi dramatizacije scene. Zapravo je imala plave oči, prilično neurednu kuću i skuvala je kafu koju smo same, umesto novčane naknade, donele.)

Stavila je pred nas papir i olovku. Uzela je moju šolju i rekla: „Piši“. (Što je zapravo vrlo zgodno, jer ljudi posle zaborave pola stvari koje su im rečene, a zbog reči su i došli.)

Danas ne znam gde mi je taj papir. Ipak ima tome 12 (!?) godina.

Sećam se nekih stvari. Sećam se da je rekla da će mi neko bolovati od srca.

Sećam se da je rekla: „Vidim ti Ajfelovu kulu. Pored nje broj 5, to je uspeh. Slova i reči. Bićeš bogata.“

Imala sam tada dugu, gustu, raskošno plavu kosu. Prosto nisam izgledala kao neko ko će biti siromašan.

Bila sam puna života. Te godine sam se istetovirala, sto puta zaljubila i smejala se, te godine sam imala 16 godina. I tada sam pisala. Pisala sam uvek. I tada sam govorila francuski. I to sam uvek. Te sam godine upoznala veliku ljubav. Nedugo potom operisao je srce. Danas više i nije tu. Ali to je već priča o neverovatno beloj maramici...

Ko god me poznaje, zna da ne verujem u te stvari. Za prozaično objašnjavanje filozofije dobrih profajlera i psihologije žrtve koja pamti i tumači samo ono što joj odgovara, nema mesta u ovoj mojoj poeziji.  

Sećam se da joj je kuća bila puna mačaka. (to nije dramatizacija, zaista je bilo tako.) I da joj je ćerka neprekidno bila na telefonu sa policijom jer joj je bivši muž kidnapovao ćerkicu. (opet živa istina.) Sećam se da sam imala svetlo plave farmerke i roze majicu. Sećam se da je bio maj. I da je bio Petrovaradin.