Priča o dečaku rođendanku

Bio jednom dečak. I još uvek je. Baš taj dečak. Zauvek dečak.

Došao je kad mi je bilo 13. Tada sam sa čuđenjem gledala njegovo zgužvano lišce, braon postojanje i izvijene male prste na rukama.

Malo je porastao pa smo se kotrljali našom ulicom. On u kolicima a ja na točkićima sopstvenog ponosa. Taman je bilo proleće. Vreme kad rastu bebe i cveta sestrinski ponos.

Onda me je malo nervirao. Pa sam mu šašavo odsekla kosu dok je spavao. Ili je to bio onaj drugi, stariji...sad se više ne sećam. Ali se sećam da je voleo da nam mala stopala penje uz ruku pa u uvuče u naš rukav. Sećam se da se tako mazio.

Još je malo porastao pa sam mu čitala priče pred spavanje. Imali smo tada zbirku grčke mitologije za decu. Kraj svake priče bio je odvojen od početka. Trebalo je kraj izmisliti, izmaštati, pogoditi. Neumorno smo pretpostavljali zašto su Grci načinili velikog drvenog konja, kako je Atina izašla iz Zevsove glave, kako je Odisej odoleo opasnim sirenama (tad je već moj mali dečak znao da one nisu žene ribe već žene ptice)...Uporno smo nagađali kako je Orfej izgubio Euridiku, zašto je Prokrust voleo da prima putnike namernike na konak i kako je to Arijadna pomogla Tezeju da izađe iz lavirinta.

O da, ja sam ta ponosno zaslužna za njegovu široku naobrazbu od malih nogu.

Pa je malo porastao i krenuo u školu. Smejali smo zajedno nastavnicima koje i sama pamtim. Onima koji dočekaju unuke svojih đaka ali neumorno neguju iste izlizane fazone.

Onda je još malo porastao pa je čekao da postane ujak. Čekati je uvek dosadno, pa smo, ostavljeni od svih, zajedno ubijali vreme kartajući se u tišini. Ujutru bih prešla preko, dogegala se do poslednjeg sprata njegove zgrade, srkutala kafu i gledala da pobedim. Onda bi me otpratio na pregled, pa opet nazad na kartanje.

Onda je mnogo porastao i dobio mišiće kakve je imao naš tata dok smo se kotrljali našom ulicom. Svako na svojim točkićima. Sada je on gurao kolica u kojima je veselo đipala njegova nečaka. 

Sada je on njoj čitao priče u kojima se Tezej, Orfej i Odisej trude da pronađu kraj sopstvene zgode. 

A ja sam čitala i savetovala njegove sastave. 

Sada je već skoro sasvim odrastao i sutra mu je rođendan. Skoro je sasvim odrastao i sada mu već njegova nećaka sasvim samostalno svojim ručicama pravi poklon za sutrašnji rođendan.

Ja više odavno nisam dete ali i dalje najviše volim svojim ručicama napraviti poklon. Ovo je moj poklon za dečakov rođendan. 

Pa srećan ti rođendan dečače večni što u kosi i dalje nosiš onaj isti vetar koji je strujao dok smo se kotrljali našom ulicom...!