Osećam ljubav.

Ne volim proleće. To mnogi možda i znaju.

I nema to nikakvu emotivnu prirodu. Prosto proleće nije praktično.

I nema to nikakve veze sa srećom. Sreća je najnepovezanija kategorija nerazumnog.

I ja sad, eto tako, u to proleće, koje ne volim, sa naročitim haosom u glavi koji poslednjih dana zlokobno kulminira, osećam ljubav.

A ljubav...pa to je čudno: najteže mi je da pišem o ljubavi.  

Ali eto osećam ljubav.

Ljubav u njenom: Zdravo mamice!

Ljubav u njihovom: Hey sis.

Ljubav u njegovom: Cici moja mila!

Ljubav u njenom: Kiss draga moja.

Ljubav u raznoraznim širokim ramenima, grudima i mirisima....

A lepo je to. Iako je teško pisati o tome jer je naizgled banalno.

Ali ovog proleća sasvim osećam ljubav. Iako mnoge stvari sa ljubavlju nemaju nikakve veze. A proleće ponajmanje.

Iako je moja glava poslednjih dana omanje poprište najljućih krvavih bitki, koje se sa ljubavlju teško slažu.

Osećam ljubav u mirisu sopstvene posteljine.

U nasumice odabranoj pesmi na youtube-u.

U kotrljanju točkova svojih kola.

Osećam ljubav u ukusu jutarnje kafe.

Ljubav u pokretu. To je uvek uzbudljivo.

Ljubav u prolazu. To je kad se koža ježi.

Ljubav u stalnom. To je za mene najteže, ali postoji.

Ovog proleća osećam naročitu ljubav u dodiru.