Tuesday, 21 April 2015

Povukli

 

Znam već, o bolno dobro, taj trenutak. Svi se negde povuku.
Neko u san, neko u treću smenu svog stvarnog života. Tada počinje moj izmaštani.
Svi se negde povuku.
A ja tačno znam koju pesmu da pustim. Ne uvek istu. Nego u tom trenutku koju.

Svi se negde povuku a ja već unapred čujem taj hrskavi zvuk upaljača. Puckvetavo prvo gorenje. Hučanje prvog uvučenog dima.
Zavesa se za mene ne diže. U tom trenu jedna gusta se zapravo spušta.
Samo tako sve i počinje.

Tu negde već krene i refren, uvek mnogo jak. Tad se pesma sama od sebe na zvučniku krvavo pojača. Iz ušiju mi tad već pršti sva moždana masa, bljuje po tastaturi. Brutalne su to scene.

A svi se negde već povukli. I dobro je. Suviše je blještav taj horor.

Suviše je dima.. Sad i ja već odavno gorim.
Od beličaste zavese ne vidim više ni pesmu, ni doživljaj. Ništa.
Ništa sem sopstvenog sadržaja. Sad mi i na nos izlazi. Povraća po tastaturi.

A svi se negde već povukli. I neka.

No ne brinite unuli svi, ova pesma za sve vas bdi.
Ne brinite ni vi što stvarnujete, moja je mašta nenadmašno slabija od vaše proizvoljne zbilje.

Ipak, dobro je što ste se povukli.
Zar niste već pročitali da meni treba zasebna soba. Za život. Jer na san odavno više ni ne računam.

Mračno je – mnogi bi rekli.
Ali kako? Zar ne vidite kako blještim? Kako sija belina guste iznutrice što se u dimu rastapa...
Kako? Pa zar to nisu moji najsjajniji trenuci???

Sve je mračnije, kako tekst odmiče – mnogi bi primetili. Ali zašto?!?!?! sad već vrištim, zar ne vidite da ka svetlu usijana letim?
Ne gasi pesmu!! Neće nikoga probuditi. To samo moji prsti bešumno bubnjaju. A moraju oni tako snažno da ćute. Moraju jer samo tako se stvara u sekundi. Samo tako se u svetlu svetli. Jer svetla su oko mene sva popaljena.
Ali ništa se sem blještavila mog tela nadaleko ne vidi...
Tiše je.
(pesma se, neminovno, jednom, završava. Eto, opet je sve nastalo u trajanju jedne.)

Tišina.

Al' nešto i dalje doziva...opet pokrećem pesmu. Ovog puta, znam, na repeat.

A onda se iznova i iznova čitam.
Nikad se, međutim, ne ispravljam. Samo zaključanih prstiju iznova živim.
Jer u napisanom se rađam.

Te ne zamerite: čitam se jer me želja za življenjem uporno ne ostavlja na miru. 

No comments:

Post a Comment