Monday, 30 March 2015

Ne mogu naše

Ne mogu naše. I nemoj da se ljutiš.
Nije reč ovde o emocijama.
Već o stolici. Stolu. O zidu.

Ja prosto naše ne mogu.
Oblaci su tada niski. Horizonti suviše blizu.

Uzmi me za ruku. Odvedi bilo gde.
Gnezdo možemo sviti. Od kose i nogu.
Ne trebaju nam trska i pesak.

Uveče ću ti pričati priče. Udisaćemo kiseonik iz školjki.
Nebom ću te pokriti ako ti je hladno.
Ali jorgan je moj.

Ja naše ne umem. Nije to razlog za svađu.
Jer nebo je ogromno. Možemo pod njega oboje stati.
Ali kada se okrenu leđa, krov od crepa neće da se deli.

S tobom ću zahvatati talasa penu.
Al' ona se i iz dlana može piti, ne bacaj pare na čaše.
Ma nije to stvar tvrdičluka. Uzmi što ti se dopadne.
Ali neka bude tvoje.

Jer naše ja nisam u stanju.

Za doručak se sladi mojom kožom. Ona je uvek topla, nemoj kupovati šporet.
U najnežniji trn udeni travku i rane mi zaši.
Ali znaj da kroz pločice i cigle igla ne prolazi.

I baš me briga šta pesnici kažu, upravo je suprotno.
Srce se može i dati i vratiti.
Priča se može zajedno plesti, jer se niko,
suprotno verovanjima,
po njenom svršetku neće za njene ivice vući.
Svako je može poneti celu. Sam sa sobom. Na drugi kraj sveta.
Ali kamen se ne da prepoloviti a da oboje dobijemo neokrnjeno parče.

No comments:

Post a Comment